Овде је некада била висећа „ћуприја”, а сада се на остацима на обали Саве окупљају уметници: Како се кроз Бранков мост чувају сећања на грађевину краља Александра

ДАНАШЊИ Бранков мост налази се на темељима Моста витешког краља Александра који је свечано отворен у октобру 1934. године, а срушен на самом почетку Другог светског рата. Многи житељи главног града данас не знају да је некада овде био висећи мост, чији остаци се сада налазе на обе савске обале. Део испод грађевине, познат по пролазу трамвајских линија и необичним стилским луковима, многима је препознатљив као амбијент из различитих филмова.

Фото: Д. Миловановић

Тај део грађевине пројектовао је велики руски архитекта Николај Краснов, који се, баш као и много његових земљака, нашао у Београду после Октобарске револуције.

АЛЕКСАНДРОВ мост је срушен у ноћи између 10. и 11. априла 1941. године, неколико дана после шестоаприлског бомбардовања. Минирала га је, а потом и сурвала у Саву, Војска Краљевине Југославије, у нади да ће на тај начин макар донекле спречити немачко надирање ка престоници. Тада се завршава прича о једном, а ускоро почиње прича о другом мосту.

Бранков мост подигнут је 1956. године, на темељима претходне грађевине, а понео је име Мост братства и јединства. Тако је било до краја седамдесетих година, када су му направљене још три траке. Прецизно, стручњаци објашњавају да је тада направљен још један, потпуно засебан мост, који је привучен уз већ постојећи.

ДАНАС овај део има још једну, готово скривену причу, дубоко испод густог саобраћаја који немилосрдно тутњи градским амбијентом. О Галерији "Н.еон" разговарамо са уредником програма Карлом Борасом.

- Простор са шест лукова, две велике помоћне просторије и лагумом на који смо наишли током рестаурације, саставни су делови старе грађевине - каже Борас.- Ту је после рата било смештено стовариште ауто-делова, а пре десет година је наше удружење грађана са Општином Савски венац решило да га оплемени. Био је то запуштен део, без струје, воде, канализације, а испред локала стајала је гомила шута још из доба изградње. Требало је прво састругати малтер којим је била премазана бетонска подлога, испескарити целу површину и конзервирати бетон тако да буде као на крају изградње 1934. године.

После уклањања шута, ентузијасти су направили зелену оазу са брезама, толико ретку у овом делу града, а зачудио их је и необичан однос неимара према простору који су затекли.

- У то, предратно време, градитељи су на једном месту проширили парцелу, јер им се испречио велики орах. И данас, када је дрво одавно "отишло", парцела има неправилан облик који подсећа на старо дрво. Дакле, сада имамо један омањи амфитеатар захваљујући томе што су стари неимари поштовали свако дрво. Ето нам животне лекције за памћење.

ТРУДЕЋИ се да призову аутентичне облике времена у којем је мост настао, наши саговорници доносе расвету из једне циглане у околини Лесковца, коју је чекало рушење, док су плочице у делу купатила и тоалета доспеле овде на најнеобичнији начин.

- У једном селу у Војводини протестантски свештеник избацио је све старе плочице које је затекао у цркви, и одлучио да купи нове, кинеске - објашњава Борас. - Нама је радо уступио старе, које нису биле употребљаване. То су цементне плочице ливене у модли. Лако их је наћи на интернету, а њихове копије коштају око 80 фунти. Колико стају оригинали, не смем ни да упитам.

У унутрашњости простора, који се налази испод пешачке стазе моста, окупљају се уметници свих профила. Понајвише су овде "ликовњаци", а Борас са поносом истиче да је иза њих више од 150 изложби и уметничких догађаја. Имали су наступ Опере Народног позоришта, многобројне концерте, поетске и књижевне вечери... За седам година, колико ова галерија ради, сви млади људи који су у њој добили прилику да представе своја дела унапредили су каријере до висине европских и светских уметничких признања.

Тако један стари мост, односно његови остаци, ипак живи један нови живот, дубоко испод асфалтираних траса којима тутње садашњи Београђани. Чувајући сећање на оне, старе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације