ХУМОР ИМА МОЋ ДА РАЗГРАДИ СТРАХ: Интервју - Ђорђе Косић, драмски писац

ПРИЧА о судбини двојице глумаца који су по кратком поступку стрељани 1944, али и другима који су полагали рачуне "народној власти", преточена у драмски текст "Централа за хумор" Ђорђа Косића премијерно је изведена (у режији Оље Ђорђевић) на Сцени "Раша Плаовић" Народног позоришта.

фото Н.Скендерија

Ликови носе имена оних чије сени још лебде над позорницом националног театра: Александар Цветковић, Јован Танић, Жанка Стокић, Никола Поповић, Мирко Милисављевић и Љубинка Бобић.

- С једне стране, то је недовољно позната прича која заслужује да дође поново у први план, о глумцима који су изгубили живот или осујећени да се попну на сцену, као што је случај за Жанком. С друге стране, веома је психолошки занимљива. Сва лица у драми одабрана су због тога што их је Никола Поповић, глумац у Народном позоришту и партизански комесар, кад се вратио из рата ставио на списак и по њему приводио људе - објашњава у разговору за "Новости" писац Ђорђе Косић. - Неки од њих су, заиста, активно играли за окупатора и зарађивали током рата. Такви су били Јован Танић, Александар Цветковић и Жанка Стокић, али имамо и још два имена (Љубинка Бобић и Мирко Милисављевић) који се не уклапају у овај критеријум. Већ та чињеница "мирисала" је да је реч о некој приватној размирици. Кренуо сам из те занимљиве ситуације и у истраживању са драматургом Јефимијом Секулић, пронашао изворе о прослави где се Милисављевић замерио Поповићу јер је одржао говор у коме га је исмевао.

о Кажете да постоје два начина на који може да се гледа на Поповићево разрачунавање с глумцима?

- Једно је идеолошко, а друго приватно. Танић и Цветковић стрељани су без суђења. Не зна се тачно ни где ни кад, па ни где им је гроб. Познато је само кад су последњи пут виђени. Мрак. Како год да су сарађивали и зарадили током рата, онемогућено им је основно право - да им се суди.

о Жанка је осуђена на губитак грађанске части, а какав је "грех" имала Љубинка Бобић?

- То је нејасно. Пратио ју је глас да је велика заводница. И сама је волела о себи тако да говори. Постоје инсинуације да је била Николина љубавница, али оно што је сигурно - нигде није играла током рата. Не зна се ни како се издржавала, све је рекла-казала. Кад сам писао комад трудио сам се да све ликове браним, па и њу. Могуће је и да се сналазила, шила, прала, радила шта је могла за корицу хлеба.

о Није играла због личног става или стицаја околности?

- Дефинитивно, става. Немци су инсистирали да се ради. Хтели су да одрже привид да је све уобичајено, чак и боље. Бомбардовали су Народно позориште 1941, али су га веома брзо обновили. Инсистирали су на постављању нових представа, желећи да створе слику нормалног живота. Сигурно је и Љубинка трпела притисак. О њеној одважности се не говори довољно.

фото М.Јанковић

о Постоји мишљење да Поповић није био богзна какав глумац и да је ова чињеница могући разлог његове фрустрације?

- Читао сам разна сведочења из тог периода. Недавно сам радио адаптацију за представу "Више од игре" и баш њен аутор Слободан Стојановић оставио је запис о Николи. По свему судећи, био је просечан. Имао је, на папиру, успешну каријеру. Режирао је касније и неке филмове. Вероватно је и питање љубоморе: Танић и Цветковић били су изврсни глумци. Не само комичари, играли су и велике драмске улоге. Цветковић је важио за једног од наших највећих позоришних уметника, жива легенда. Нешто као покојни Глоговац - врхунски глумачки калибар.

о Танић је 1944. отишао у партизане, ипак, то га није сачувало од преког суда?

- Веома је интересантан лик. Као да је отелотворење цинизма и хумора. Присуствовао је неком четничком збору у селу Ба, потом у недићевском кампу за реформацију омладине (где је играо "Јазавца пред судом"), касније се прикључио партизанима. Чини се да је на живот гледао као на комедију. Мислим да је без блама, на крају, навукао и партизанску униформу. За Цветковића, пак, имам утисак да је био усмерен на своју професију, да је живео на позорници и за њу. Једино га је био глас да је коцкар. Интерпретирали смо га као човека који се није превише освртао на спољашњи, реални свет, нити се јавно идеолошки декларисао.

о Посматрате ли их као трагичне јунаке у трагичном времену?

- Зависи од перспективе. Кад је почео рат Поповић је узео пушку и отишао у шуму, у партизане, да се бори за слободу и против окупатора. Они су остали да глуме. С друге стране, били су животно угрожени и нису радили зато што су хтели. С треће - веома су добро зарађивали. Доста је комплексно. Трагично је, свакако, јер су њих двојица стрељани по кратком поступку. Жанка је, пак, доживела суђење без права на браниоца, чак ни по службеној дужности. Да ли су били свесни шта су радили, отворено је за дискусију и, наравно, питање је колико можемо да судимо из данашње позиције. Немци су се светили сваком ко је пружао отпор, зато може да се сматра и да су уцењени...

о Зашто се Нушић није играо у Народном током рата?

- Мислим да има везе са репертоарском политиком окупатора. У Народно позориште обично су долазили Немци, официри, био је то хох арт - висока уметност, класици. Нушић им није био интересантан. Централа за хумор је играла ван националног театра (на Калемегдану, Коларцу) и изводила комаде за народ. Углавном неке пучке скечеве, опскурне наслове. Рецимо, "Млекаџика Мица". Прави булеварски театар са импровизацијама, исмевањем људи са села, хумором на тему инфлације, рата. Ишли су доста храбро у неком тренутку. Један од комада који су се играли звао се ратна комедија "Минут после десет" - о трговцу из Јагодине који се затекао у Београду минут после полицијског часа. Колико су могли, били су субверзивни. А број људи који је гледао њихове представе био је невероватан: кроз пролеће и део лета погледало их је око 150 хиљада људи.

о Србија је, како неки кажу, тих "веселих четрдесетих" била и ратиште, и стратиште, и глумиште?

- Доста детаља се изгуби кад се бавите статистиком, али када дубље уђете, схватите да је било једно сулудо време. Док обешени људи висе на Теразијама, глумци пролазе поред њих и играју у својим представама. Будите храбри, па реците "ја нећу да играм"! То је етичко питање без одговора. Кад уђете у њихове појединачне судбине, почињете да их разумете. Све, па и Поповића.

о Флоскула "ја само радим свој посао" остаје упитна?

- Нема збора, колико год да је то њихов занат, уметници имају већу одговорност него пекари. Љубинка Бобић била је жена из народа која је све сумирала једном реченицом: "Нисам могла да се смејем док мој народ пати". Мислим да је била свесна своје одговорности... Историја је ову драму написала, ми смо је само уобличили и домаштали.

о У ком жанру сте писали комад?

- Насловио сам га "Централа за хумор - ратна трагикомедија", као мали омаж њиховом "Минут после десет" који су назвали ратна комедија, јер нису могли да га назову трагикомедијом. Наша представа је, дефинитивно, трагикомедија јер су двојица глумаца трагично завршили, а њихов пут био је потпуно - блесав. Храбар,али и блесав. Њихов начин борбе одвијао се кроз комедију, зато што она има субверзивну моћ да разгради страх и диктаторске режиме исмевањем. Мислим да су били свесни где ће их то одвести... Танићева посвећеност комедији је став да она може, без икакве дискриминације, свему да се подсмева. То је занимљива тема и данас, кад имамо ту политичку коректност која одређује шта може да се исмева, а шта не.

о Да ли је због "политичке коректности" неке ствари, уопште, тешко и преиспитивати?

- За комедију је потребно критичко промишљање, у томе је ствар. Увођењем онога о чему сме и о чему не сме да се говори, већ смо на путу за један тоталитаран начин размишљања. Чим се постави парадигма "у ово не сме да се дира", мени је проблематично.

о Приметна је тендеција да писци често подилазе таласу одређених, пожељних или помодних тема?

- Помодарства у уметности је било и увек ће га бити. Лично, увек размишљам колико ме нека тема дотиче и колико је релевантна за читаоце. Настојим да будем out of the box. Уосталом, тема не оправдава дело. И опет се враћамо на политичку коректност. Долазимо до демагогије да ако неко почне да критикује уметничко дело, аутор га оптужује да је, на пример, шовиниста. У време кад сам био на мастеру у Загребу, изразито је била популарна исповедна драматургија која је и код нас доживела залет. За мене је било значајно да "препознам" да ме то, једноставно, не занима. Реч је о врло проживљеним, отворено биографским текстовима, без четвртог зида. На тај начин, улазите у простор за дилему: да ли када преиспитујете неки текст дискредитујете њега, или живот аутора. Свакако, више волим да утемељим причу у неком историјском тренутку. Историја се често понавља, па кроз прошлост људи могу јасније да прихвате коментар или истину о садашњем тренутку.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације