НИСАМ ДАО ДА МЕ САЖВАЋУ И ИСПЉУНУ: Интервју - Радован Вујовић, глумац

ПРВА улога на сцени Народног позоришта, Господина Матковића у Нушићевом "Мистер Долару" (режија Милош Лолић) донела је недавно Радовану Вујовићу и прво признање у овој кући - Награду "Раша Плаовић" за најбоље глумачко остварење на свим београдским сценама у протеклој сезони.

фото З. Јовановић

У образложењу се, између осталог, апострофира Вујовићева способност да дефинише особености карактера и продуби крајности у њему, инсистирајући на мисаоном дискурсу, истовремено, не лишавајући лик сценског шарма... Умеће да суптилним средствима дочара унутрашњи живот својих јунака донело му је и раније бројна признања и отворило многа, не само позоришна, већ и филмска и телевизијска врата.

- Увек се трудим да реплике, у сценарију или драми, буду само врх леденог брега и да иза сваке постоји унутрашњи процес који је ту реплику изродио. Да не стоји сама за себе зато што је на папиру већ да се у човеку нешто одвија - каже у интервјуу за "Новости" Радован Вујовић. - Реплике су само пунктови, а између њих се много тога деси. Занимљиво ми је да тај простор сам искреирам, па нађем што узбудљивији начин да из мене изађу.

о Који су ликови најинспиративнији за тај подтекст, стварање мисли која се на сцени прелива у реченицу?

- Мислим да то има више везе са мојим глумачким развитком у неком тренутку, него са самим ликовима. Имао сам срећу што сам од почетка играо у доброј литератури и комадима ЈДП, било је ту Островског, Шекспира и других великих писаца. Али, представе које су биле битне за мој развој су, дефинитивно, "Швабица" у режији Ане Ђорђевић и "У агонији", коју тренутно играмо у Театру на брду, такође у Аниној режији. Ову другу, играо сам у Црној Гори шест вечери заредом и онда се нешто деси: нешто се откључа, толико сте у свему томе да глума и концентрација оду на неки виши ниво који касније примењујем и на друге улоге.

о Реч је и о два значајна писца, Лази Лазаревићу и Крлежи. Како откључавате такве "браве"?

- Крлежини ликови су слојевити и живи, пуни неких супротности, а опет све је на истој линији: и драма и комедија помешане у истом тренутку. А кад је текст толико добар, може да се игра на сто различитих начина и можете да постигнете ефекат причајући исту причу. Онда се следеће вечери одлучите за мало другачији пут, да бисте на крају стигли на исто одредиште.

фото З.Јовановић

о Веома млади, са 17 година, уписали сте ФДУ. С каквом мотивацијом, из школске клупе сте кренули из родног Ужица?

- Кад сте тако млади и незрели, нисте ни свесни колико је ваше незнање и где сте се упутили. Мене је старији брат мотивисао. Крајем основне школе била је нека школа глуме, због бомбардовања је прекинута, па настављена док сам био у гимназији. Брат је био у Београду и студирао молекуларну биологију. Водио ме је у Атеље 212 да гледам "Дивљи мед", сећам се да смо престајали на тој представи више од два сата. Говорио ми је да треба да пробам и ја сам почео да се спремам за пријемни у јуну. Како сам био клинац, на пола припрема сам одустао. Али, те године пријемни је био у септембру, па сам "добио" још два месеца. И изашао на пријемни на рођендан, 8. септембра. Ушао сам у ужи избор, напунио 17 година и уписао ФДУ. Тако да се све случајно десило, нисам од оних глумаца који кажу "одувек сам знао шта хоћу".

о И већ са 18 година десила вам се и прва позоришна премијера?

- Био је то "Поглед у небо" са Војом Брајовићем и Милицом Михајловић у Звездара театру. Имао сам малу улогу, на почетку и крају. Играо сам Војиног сина. С једне стране диван осећај, а с друге, једва сам чекао да изађем са сцене! Сећам се како су ми стално говорили да треба да подигнем главу да ме публика види и још неке техничке ствари. Били су дивни према мени. Пошто сам имао почетак и крај, увек сам између улазака на сцену гледао представу. И сваки пут, био је то час глуме.

о У каквим глумачким волуменима сте проналазили узоре на старту каријере?

- Имао сам срећу да радим с пуно великих. Од Мргуда Радовановића и прве премијере у ЈДП ("Шума"), био је монументалан глумац. Па преко Цеце Бојковић, Мише Јанкетића, Брајовића, све до оних из тада средње генерације - Глоговца, Мићановића, Бориса Исаковића, Јасне Ђуричић. А онда сам с великима почео да снимам, попут Жарка Лаушевића и Берчека. Ако бих говорио о узорима и идолима, то би дефинитивно били Глоговац и Берчек. Од Берчека не знам бољег филмског глумца, у свакој улози има други карактер. Не мора физички да се трансформише, невероватно уђе у менталитет. Маестралан.

о Популарност вам је дошла са улогом Риса у "Војној академији"?

- Радио сам дуго пре тога у позоришту, имао велико искуство. Већ сам се и запослио, играо добре наслове. Пред крај мојих 20-их дошла је "Академија". Почели су да ме препознају, медији да зову. Таблоиди, нарочито. Кад се неко нови појави, воле да га сажваћу и испљуну. Али, ја сам од старта гледао да у том смислу будем што мање интересантан. И мало по мало, из те приче сам се искључио. Задовољан сам како сам све то избалансирао.

о Били сте члан три позоришта, у сталном ангажману. Шта су вам тако различита искуства донела?

- У "Бухи" се нисам дуго задржао. Он је феноменалан јер је игралиште за младог глумца. У дечјим представама може да се експриментише и све је "картуниш", помало личи на цртани филм. Јер, ту се испитују границе, идете даље него касније у другим представама. Онда сам дошао у ЈДП, где сам се задржао скоро 15 година. Ту сам највише научио и изградио се гледајући колеге.Кад имате колегу као што је Власта Велисављевић, који се са 93 године пешке пење у гардеробу на други спрат, увек насмејан и расположен за игру - онда схватите шта бисте ви желели да будете једног дана... Али, наишао је период кад сам осетио да се не развијам даље, да немам нових изазова. Одлазак у Народно био је нови изазов, нова средина и околности. Значи да ћу и ја морати да будем неко нови, нова верзија себе.

о Глумац ретко добије прилику да "прође" кроз готово целог писца. Добрица Ћосић, "Корени", "Време зла", "Време смрти"...

- Било је заиста велико уживање. Кад су се "Корени" припремали, први пут сам прижељкивао да добијем улогу. Начин на који је роман писан, тема којом се бави, наш српски менталитет - све ми је било блиско. Разумео сам то још из Ужица, из села, све ми је било познато. Имао сам прилику да играм са Лаушевићем и од њега много научим, да причам о тим ликовима и анализирам их са редитељем Иваном Живковићем пре свега. Кад је пред вама неколико романа, имате толико тога и о лику који играте, и прошлости, и садашњости. То је за глумца прави празник.

о И прилика да прођете читаву генезу на нивоу лика, пишчевог дела, али и сопствене историје?

- Па и наше српске несреће. Да видите како се ништа не помера, да је иста ствар и 1910. и 2024. године. Невероватно. Као да људи губе памћење, као да не читају ствари, као да не знају шта се дешавало пре сто година. Неко стално успева да нам помути главе, да прода неке приче. А ми их плаћамо годинама својих живота, породице, деце...

о Како објашњавате чињеницу да један народ тако упорно понавља своје заблуде, грешке и усуде? Да ли је условљен географским положајем, политичким околностима, менталитетом?

- Вероватно је комбинација свих тих фактора. Као народ немамо никакав континуитет: ни територијални, ни политички, ни биолошки. Овде је на истом простору постојало пет држава. Стално се нешто бусамо, а не знамо ни шта је традиција. Били смо поробљени пет векова, изгледа ми као да смо развили неку врсту стокхолмског синдрома да нас стално неко тлачи и угњетава, да нама влада и да нас третира као рају. У "Коренима" лик каже: "Зете, уђи у политику да ти Србија храни коња, да ти финансира кочије". Значи, уђи у политику да се богатиш и крадеш од народа. Не знам шта нам је, али је озбиљан проблем.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације