СТРАХ И НЕМИР ЗЛИКОВЦИ НЕ ОСЕЋАЈУ: Писац Угљеша Шајтинац о новом роману "Фајрфлај"

НАЈНОВИЈИ кратки полифони роман Угљеше Шајтинца "Мадам Фајрфлај", у издању "Архипелага", смештен је у Јапан, односно Нагасаки, 2024. године. Радња се дешава 79 година после атомске бомбе бачене на овај град, 9. августа 1945.

V.C.S.

Шајтинац кроз појединачне судбине чланова извесне породице преиспитује последице једног од најстрашнијих догађаја у људској историји, као и колико трауме остају дубоко урезане у наше сећање. Али, његов роман не говори само о страхотама, већ и о љубави, пожртвовању, снази...

На питање шта га је одвело у Јапан, посебно с обзиром на то да није баш честа ситуација да се наши писци фокусирају на неку другу земљу и културу, нарочито не на ону која нам на неки начин није блиска, Шајтинац каже: "Да би се вратио, мораш да одеш":

- Отишао сам, слободан као мисао сваког ко се једном запитао како је тамо било у том тренутку. Да дам мисли шансу да се разбокори, да увене или да процвета. Све је исто и све је слично, остало су последице поствавилонског сналажења. Шта значи то "наши писци"? Свако пише како уме и може. Као ловци, само без правила. Нико не мора никоме да пријављује где иде да лови, чиме и који плен. Који већ говори све, за себе. Нек моја мисао, офуцана, каква је стигла назад, узбуди или не оног који је сретне. И нека ослободи мисао оног који чита.

о Да ли је роман заправо настао као одговор на опасност са којом је свет суочен? Плашите ли се неке нове Хирошиме и Нагасакија?

- Шта би значио тај страх некоме без икакве моћи? Надам се да се боје они у чијим рукама је моћ. Ни опасност није тема. Ми смо сви страдали, на свим стратиштима, од свега, спржени, угушени, стрељани, живи закопани и остало... Само се бојимо, имамо страх од тог сећања. А они који имају моћ, то користе. С лакоћом стварају нове начине масовних уништења. Страх и немир зликовце не погађа.

о Каква су била истраживања за роман? До каквих сте све података дошли?

- До много. Није ми требало све. Узео сам само оно што сам могао да понесем. Да искористим као кулисе, реквизиту. Фантастику сам распалио уз помоћ флоре и фауне која буја око Нагасакија. У ствари, личности су ми биле све, притке, упоришта, разбој на којем сам ткао. А то су људи, надам се довољно са свих страна описани и опевани да ће их читаоци, ма на ком језику читали, препознати.

о Чини се да су јунаци на неки начин заробљени у прошлости, упркос протоку времена и даље живе већ преживљене трауме. Да ли је то правило? Може ли се повући паралела и са народима на овом поднебљу? Живимо ли ми и даље своје старе трауме?

- Живимо. И трауме и прошлост. Али, живот тражи увек неке нове опрезе од нас, у сваком дану нове. Где да седнем? Сунце тако лепо сија усред јесењег дана. Овде је лепо. И онда се све сруши! Ми смо сами себи највећа природна катастрофа. У неком другом делу универзума ми фигурирамо као место на које те шаљу кроз клетве. Оно место одакле долазе болни крици. Све што вреди створили смо између два крика, кад је бол мало попустила, кад смо се залечили таман толико да нешто напишемо, насликамо, одсвирамо, напнемо се у покушају да олакшамо некоме до кога нам је стало. И то је једино на чему могу сви да нам позавиде, чак и они с другог краја универзума.

о Осим што говори о једној страшној катастрофи и тзв. обичним људима чије је животе она одредила, роман се осврће и на положај жене и оних који су другачији, а, пре свега, говори о љубави. Како га ви заправо видите?

- Ни о чему другом и не пишем. Љубав, дабоме. Трептај срца, снага ниоткуда, моћ да се жртвује за оне до којих нам је стало, воља непобедива. Жене у мојим причама, романима и драмама никад пасивно не трпе, односно, ако и постоје као такве, то су краткотрајна стања, припреме за оно у чему су најбоље и најјаче. Искрено, нагледао сам се свега док сам га писао. Сад је ред на оне који читају да они кажу шта у роману виде.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације