ВАЖНО ЈЕ ДА ПРЕПОЗНАЈЕМО ТУЂЕ И СВОЈЕ ЛАЖИ: Редитељ Андраш Урбан уочи премијере "Мајстора и Маргарите" у Народном позоришту

РУКОПИСИ горе, као и представе, као и све што човек уради, гори.

фото Н.Скендерија

"Мајстор и Маргарита" јесте дело где тешко заобилазите размишљање о свом постојању у одређеном историјском тренутку, овде и сада, а с друге стране тера вас да се посветите и неким важним, дубљим питањима људске егзистенције. Ако је то људско, уопште, вредно спомена, ако уопште има неког смисла. И љубав изгори на ломачи...

Овим речима редитељ Андраш Урбан најавио је рад на новој представи у Народном позоришту, чије је премијерно извођење 10.новембра на Великој сцени. У истој кући, поставио је вишестрко награђиване "Родољупце" (2015), наредне године "Сумњиво лице",док се овог пута одлучио за чувени роман Михаила Булгакова.

- Радо се враћам у Народно позориште, а "Мајстор и Маргарита" ми је један од омиљених романа из раних интелектуалних, средњошколских дана. Из истог разлога због којег ће и публика кренути да гледа представу: готово сваки човек каже да му је ово омиљени роман. С једне стране, то је прича о односу уметника и света који га окружује, система и одређеног друштвеног уређења. Да поједностављено кажемо, власти. С друге, тера вас да поново преиспитујете основна животна начела и најелементарнија егзистенцијала питања, о постојању човека, уопште. Увек је вредно о томе размишљати, тражити свој положај унутар друштва. Оно "булгаковљевско" је да размишљате и ван њега.

о Околности донекле мењају и поглед на дело Булгакова, стављајући га и у савремени контекст?

- Ако гледамо уређење Совјетског Савеза кад је и настао роман, постоји једна атеистичка структура која пропагира непостојање Бога. Сасвим друго значење има данас. Али, то су само нијансе. Сада имамо експанзију неког религијског мешања у друштво, а ја мислим да је једно од највећих постигнућа демократије секуларна држава. Неки моменти не функционишу на исти начин, ипак, осетљивост на теме су остале исте. Наравно да је шамар власти, односно свемогућег мејнстрима, у естетском смислу другачији када је уметност у питању. У неку руку парадоксално је да ја, који радим у Народном позоришту а и директор сам једног театра, кажем да сам на некој маргини. С друге стране, постоји осећај одстарњивања. И даље мислим да за сваку представу треба да "погинем" као да ми је последња или једина.

о Уметник је у свим временима осујећен, у чему је овај роман опомињујући, не само у литерарном мајсторству?

- Доживљавамо га као неку врсту слављења љубави, али то је трагична љубав. Нема васкрснућа у том смислу. Са тужним саосећањем доживљавамо као узвишеност, док је стварност нешто потпуно друго. Сви се позивају на ту чувену реченицу "рукописи не горе". Знамо да горе, представе нестају. Моћ брише шта хоће.Није тачно да ће таленат увек наћи свој пут. Понекад је тако,ипак неки вредни рукописи - ни не настају. Живимо у времену када цензура одради своје. Унапред знамо на који начин, о чему може и о чему не може да се говори у систему фондације и конкурса. Смишљамо пројекте који ће пролазити, оне који неће изазивати политичку буру нити се сукобити са одређеним политичким актерима. Мада стварамо утисак да је уметност слободна и да се може говорити о томе. Као неки контраобавештајци, представљамо да је све супер и да се све може, а сви у дубини душе знамо да то није тако... Људи који, углавном, учествују у неуметничким пројектима позивају се на уметничке разлоге зашто не би ово или оно. Онда видите да је ту обично реч о интересима, сукобима интереса, афирмацији и слично. Тако носимо последице својих дела и одлука.

о Где је ту одговорност уметника према себи самом?

- То је интимна ствар, као и религија или идентитет. По мом мишљењу, не постоји уметник који не прави компромисе на овај или онај начин. Чак и најслободнији људи, са најотворенијим устима. Ипак, човек мора да буде искрен макар сам са самим собом. Неискреност вас доводи до комфора када вам неке ствари постају небитне. Често гледате неке представе и питате се зашто је то ико радио?!

о Зашто је важно играти Булгакова?

- Данас смо се одрекли скоро свих важних питања. Од позоришта не очекујете ништа, можда два сата мање - више пријатне досаде. Као свака уметност ваљда треба да вам улази у неко ткиво озбиљног размишљања. Верујем да је веома битно да поставите себи питања као што је, на пример, ваш однос према власти. У светским оквирима живимо у несигурним временима, не знамо шта ће се десити за месец дана. Свима нам је у глави тотални Армагедон. Али, увек је важно да се пред вама појави дело које вас тера на размишљање о основним, не само дневним ситуацијама и манипулацији којој сте свакодневно изложени. Булгаков прича и о љубави - када се човек у име ње одриче нечега и жртвује за другог.

о Ката Ђармати урадила је драматизацију романа, колико је у њој било интервенција?

- Драматизација је оно од чега крећемо, мада смо мање - више остали унутар задатости. Веома је мало ушло других цитата и "дописаног", све што се појављује у представи је на трагу Булгакова. Можда је нешто осавремењено и више алудира на садашње окружење, али и даље у духу и логици Булгаковљеве приче.

о У пишчевом делу има и сатире, и фантастике, и гротеске?

- И у представи ће свега тога бити. И духовитости на свој начин. Бићу врло задовољан ако је људи буду гледали са неким благим осмехом у себи, онако како се и чита овај паметан и добар роман. "Мајстор и Маргарита" је инспиративно дело, садржи све елементе који људе воле. Довољно је бунтован да схватите да треба да сте свој човек. То је јако битно. Начин приповедања и хумор сасвим су јединствени.

о Прича је то и о вечитој борби добра и зла, па и виталности овог другог?

- Или светла и мрака... Питање је где светлост почиње и где се мрак завршава. Или обрнуто. Није ту јасно шта се појављује као експлицитно зло, или експлицитно добро. Врло је сложена, нијансирана прича. Ако посматрате ђавола, његова функција може бити и позитивна. Унутар људског друштва, у овом случају, почињете да осећате симпатију. Мислим да је вредност баш у тој комплексности. Вредно је вашег размишљања где препознајете добро или зло. Јер, ми имамо проблем да прихватамо зло као нужност, а сада живимо ту парадигму света. Појављује се експанзија националних држава у којима народ прихвата да ће радити зле ствари, али ће њима бити боље...

о Граница је све порознија?

- Булгаков се тиме бави, што није једноставно. Понекад нешто одређујемо као зло, а реч је само о ономе што малограђански морал не може да поднесе. Јако је битно да у тај вртлог светлости и мрака улазимо са отвореношћу, јер нису увек раздвојене категорије. Зло не смемо да прихватимо као легитимну категорију мислећи да тако мора. Важно је да препознајемо туђе и своје лажи.

о Све ваше представе имају неко зрно хумора?

- Да, али то се рађа. Није задато, ствара се током процеса. Хумор је изванредно средство деконструкције одређених тема. И сами себи дајемо превелики значај, а камоли политички свет. По својој природи, мора да доказује колико је озбиљан и недодирљив. Позориште је место где човек може слободније да мисли и изражава се, смејући се одређеним стварима.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације