IN MEMORIAM - СПОЗНАЈА ПРОШЛОСТИ И СЛИКА САДАШЊОСТИ: Одлазак писца Радослава Петковића (1953-2024)
ПОВЕРАВАЈУЋИ читаоцу своје списатељске недоумице, приповедач романа Судбина и коментари, у једном тренутку вели да је читав наш живот заправо кретање кроз оваплоћену прошлост.
Прошлост је оно од чега је живот сачињен и ми једино у њој постојимо, од предмета који нас окружују, хране коју једемо до књига које читамо. "И тако оваплоћена, она - а ово је поетска реч, јер би тачније и грубље било рећи: стврднута - траје, кроз њу трају и некадашње жеље, труд и муке, све чега више, привидно, нема". Читав опус Радослава Петковића, од Пута у Двиград (1979) до Савршеног сећања на смрт (2008), могао би се одредити као трагање за различитим приповедачким, филозофским, идејним или емотивним модалитетима спознаје прошлости, спознаје која је увек варљива и заводљива, неопходна али и, неминовно, несигурна и непотпуна. Међутим, у тим приповедачки трагањима Петковић је настојао, и успевао, да његова уметничка визија минулих времена и судбине јунака у незаустављивом колоплету збивања, у исти мах буде и вид метафоричног говора о садашњости, о неизвесности и недоумицама са којима се, и као друштво и као појединци, суочавамо на размеђу прошлог и новог века.
У особеном споју стилског и композиционог умећа, постмодерне фантастике и духовите проницљивости Петковићеви романи и приповетке обликују узбудљиву повест о токовима европске културе и духовности из којих постепено израста савремени свет. Већ својим првим романом, Пут у Двиград, Радослав Петковић заснива неке од кључних поступака и опсесија не само властите него и постмодернистичке поетике српске прозе у последњим деценијама двадесетог века. Сложене наративне стратегије, жанровска поигравања, испитивање различитих документарних извора приче, креативна подстицајност сумње, те, коначно, суочавање логике историографије, са смислом књижевности, као (по)етичког одговара на логику, или можда хаотичност, историјских збивања, биће одређујући моменти и Петковићевих следећих остварења. У њима се може пратити ширење спознајних и изражајних моћи приповедања ка искуствима других уметности, на првом месту филма, или ка доменима архетипског, легендарног и фантастичног. Док се у роману Сенке на зиду (1985) из визуре кинематографске имагинације и монтажом покретних слика прати приватна, политичка и друштвена историја Србије првих деценија двадесетог века, у првој Петковићевој збирци приповедака, Извештај о куги (1989), овенчаној Андрићевом наградом, преовладава фантастични модус приповедања о злу и смрти, као и о узалудој човековој потреби да их надвлада.
Завршетак прошлог столећа свакако ћемо памтити и по Петковићевом величанственом роману Судбина и коментари (1993) који се винуо међу класична остварења наше књижевности. Наративни диптих о Павелу Волкову и Павлу Вуковићу фокусиран је на феномене времена и трајања, оваплоћену прошлост и неизвесну будућност, аналогије и скривене везе у историји, те, коначно, вечну човекову илузију да судбини "каже не", да одбаци пасивно прихватање историјске и животне нужности. У богатом интертекстуалном распону ове књиге, премрежене бројним знамењима, симболима, цитатима и реминисценцијама, наћи ће се и фигуре стрип јунака Корта Малтезеа као и српског историчара Ђорђа Бранковића.
Луцидни дијалог са историјом, у којем је већи изазов демонтирати њене званичне верзије него доцртавати хероизам тамо га нема, Петковић наставља у књигама приповедака Човек који је живео у сновима (1998) и есеја, Оглед о мачки (1995), О Микеланђелу говорећи (2006) и Византијски интернет (2007), који је својеврсни историографски и аутопоетички увод за роман Савршено сећање на смрт (2008). Ово дело је, може се то с пуним правом рећи, врхунац интересовања новије српске прозе за византијско духовно наслеђе - филозофско, теолошко и уметничко. Иако се збива у време опсаде и пада Константинопоља, роман продире дубље у повест хиљадугодишњег царства тежећи да, у облику својеврсне велике књиге знања, прикупи у целину токове источне духовности: од старозаветних и новозаветних текстова, античке неоплатоничарске филозофије, магијских учења и ониричких култова, житија и апокрифа. У укрштају историјских извора и личности са фикционалним световима и јунацима, Петковићев роман обликује широку панораму царства у тренутку кризе и урушавања, суптилно опцртавајући и духовну кризу савременог доба.
Одласком Радослава Петковића српска књижевност остала је без, вероватно, последњег приповедача раскошног, ерудитног дара историјске имагинације. Подједнако радознао за древнe митове и античку филозофију, за дилеме новије историографије и политике, па све до искуства филма и стрипа, Радослав Петковић је оставио разуђен али поетички заокружен опус. У једној од последњих изјава, датој поводом добијања награде Стефан Митров Љубиша, Петковић о књижевности говори као о једином преосталом хуманистичком уточишту пред ужасима данашњег света. Вредност и смисао његовог дела такву визију свакако потврђују.
МЕРКЕЛОВА ПРОГОВОРИЛА О ПУТИНУ: Једну ствар посебно истакла - "Имао је осећај за то"
БИВША немачка канцеларка Ангела Меркел описала је у својим мемоарима први сусрет са Доналдом Трампом, а такође је говорила о руском председнику Владимиру Путину и Украјини. Одломке из књиге објавили су немачки медији.
21. 11. 2024. у 11:45
РУСИЈА ПОСТАЛА ГЛАВНИ "ИГРАЧ" У ЕВРОПИ: Ово се десило први пут од пролећа 2022. године
РУСИЈА је у септембру први пут од пролећа 2022. постала главни снабдевач гасом Европске уније, преноси РИА Новости, позивајући се на податке Евростата.
21. 11. 2024. у 11:32
СУСРЕТ МЕРКЕЛОВЕ И ТРАМПА Питао је за Путина, а папа јој рекао: "Савијај, савијај, савијај - али осигурај да не пукне"
ДОБАР део одломака се односи на састанак који је имала са Трампом у Белој кући у марту 2017.
21. 11. 2024. у 17:17
Коментари (0)