СТИХОВИ ВЕРЕ И ОПСТАНКА: Александар Б. Лаковић, песник и критичар

ПРОТЕКЛИХ деценија обнародовано је доста разних антологија, избора и лексикона, есеја и студија о савременој српској књижевности Косова и Метохије, али је изостало свеобухватно тумачење српске поезије са тог простора.

Фото архива

Тог подухвата прихватио се Александар Б. Лаковић (1955), исписавши обимну и изузетно поуздану "Историју српске поезије Косова и Метохије: 1951-2022", у издању Дома културе Грачаница у којој је помно анализирано стваралаштво више од 280 песника.

И сам писац богатог и разноврсног опуса - песник прозаиста, критичар и есејиста, путописац и антологичар Лаковић се школовао у родном граду - Пећи. Медицински факултет је завршио у Приштини, а у Крагујевцу дуго година радио као интерниста - гастроентеролог.

Појава модерног песништва на Косову и Метохији у послератним годинама представља, како уочавате неку врсту феномена. Како то објашњавате?

- Након обнове српске књижевности средином друге половине XIX века (Никодим Савић Пећанац, Манојло Ђорђевић Призренац), у првој половини прошлог века нема најаве модерне српске поезије, изузев надреалисте Велимира Парлића. На Космету заосталом у односу на друге југословенске регије није било новина, књижевних часописа, издавачких кућа, телефона, факултета, одједном попут вулкана ступа на књижевну сцену значајна група младих песника који су писали другачије стихове, вредније и различите од претходних. Радован Зоговић и Слободан Марковић представили су се збиркама пре Радета Николића ("Сенке", 1951), али се он након студија брзо запошљава као новинар у "Јединству", потом је први уредник и у часопису "Стремљења" и у издавачкој делатности шездесетих година, непосредно утичући на песнике и са разлогом се доживљава зачетником модерне поезије на Космету.

Следбеници модерног песништва нису били само бројни већ и веома разнолики. Као да је свако од њих неговао своју аутентичност?

- Сви стихови тих самоуверених младића, били су некако слични, али и потпуно различити. Чак и када су тематски блиски. Појам српски песници Космета подразумева и ствараоце који су остали верни завичају (Раде Николић, Лазар Вучковић, Радослав Златановић, Божидар Милидраговић, Даринка Јеврић, Исмет Марковић, Благоје Савић, Драгомир Костић, Жарко Миленковић, Александра Јовичић Џиновић, Невена Милосављевић), али и песнике који су књижевни пут крчили ван родног поднебља (Радован Зоговић, Душан Костић, Слободан Марковић, Алек Вукадиновић, Велимир Милошевић). Али, и једни и други, певали су и враћали се завичају. И завидан број песника из Црне Горе који су се досељавали на тло Косова и Метохије као просветни радници или због школовања (Чедо Вуковић, Милош Остојић, Момир Војводић, Ратко Делетић, Мирослав Ђуровић, Радомир Стојановић, Фехим Кајевић, Живојин Ракочевић) - неки су остали у завичају Србије.

Не само из овог разлога, модерно песништво је окренуто, пре свега, новом исказу...

- Мисаоно-лапидарно Николићево песништво окренуто је животу у српским селима на Шари, ту је сликовито-медитативан и зачудно-имагинативан Вучковић, следи интелектуална поетика Милидраговића, Кајевића, Исмета Марковића, Јованке Вукановић, вулканска потентност и необузданост Слободана Марковића, језикотворство огрнуто гномском еуфонијом Вукадиновића, па језичка раскош, мудрост и дубина стихова Јеврићеве укорењене у традицију, фикцијска Златановићева приврженост земљи и жени. Делетић се дивио жртви вука зарад слободе, а непосредан и мудро-емотиван доживљај погрома да је Стојановић. Игривост стихова прати све генерације песника Косова и Метохије од Николића до Душана Захаријевића.

Посебно је занимљиво што та млада поезија није била у знаку револуције и партизана, што се од ње очекивало. Шта је песницима било прече, односно инспиративније?

- Други светски рат на простору Космета карактерисао је сукоб партизана (већином српског састава) и албанских балиста - србомрзаца, тако да је партијски задатак био помирити те две нације, што је омогућило потпуну стваралачку слободу, када су мотиви у питању. Тако да осим певања оних који су учесници НОБ (Р. Зоговић, Д. Костић, Чедо Шуњевић), других стихова о револуцији, готово и да није било. Међутим, власт је, стога супримирала стихове о страху од претњи, па и злочина, над српским живљем о чему су певали Р. Николић, Р. Делетић, Р. Поповић, Душан Николић. Окружење и снови, косовски мит, као и модеран дискурс, са фикцијом или не, доцније и погром Срба из 1999. и 2004, године, били су песничка преокупација. И поезија њихових узора Попе и Миљковића, пре свих. Завидном броју песника узори су били Л. Вучковић и Д. Јеврић.

Напомињете да објављена поезија косовских аутора никада није била интегрисана у српско песништво. Који су разлози?

- Одговорићу питањем: Зашто Даринка Јеврић, у врху српске поезије уопште, у Србији, Војводини и Црној Гори није награђена ниједном наградом осим "Милице Стојадиновић Српкиње"? Зашто?

Примећујете да су у неким антологијама и изборима поједини песници сасвим незаслужено изостављени. Погрешни критеријуми или лични разлози приређивача?

- Раније су повремено били присутни Р. Зоговић, Д. Костић, А. Вукадиновић, С. Марковић и Д. Јеврић. Све ређе у последње време и они. Млађих песника КиМ нема. Вредносни узроци сигурно нису узрок томе.

У вашем избору ређе су заступљени песници млађи од 50 година. Шта је разлог?

- Након погрома Срба из њих самих, од пре четврт века, данас млади песници са КиМ су песници Београда, Ниша, Крагујевца, Краљева, Смедерева, Подгорице, где и живе.

Који су вам од заступљених песника били највећи узори?

- И даље се дивим стиховима Р. Николића (лапидарност и игривост), Л. Вучковића (занеобичена медитација у слици) и језику, мудрости и значењској дубини стиха Д. Јеврић.

У књизи истичете да је реч била жива на тлу КиМ и много раније...

- И то реч живота. И опстанка. И пре Немањића. Али, од њих заживеле су речи књижевности. Речи љубави, вере, мисли, слике. Речи су протерале мрак из тежачких колиба. Оживеле су и у црквама и у богомољама где су се неговале, множиле, краснописале, преводиле и "печатале" од стране учених монаха. Речи су живеле до доба велике сеобе Срба. Тада су свештеници и монаси отишли из својих речи. Неки су речи успели да понесу са собом, нису могли све. Али, речи су и у православним потлеушицама и колибама ратара, сточара и занатлија наставиле свој живот у тишини и страху.

Роми и Горанци

У књизи су присутне и две скупине писаца, Рома и Горанаца који су писали и на српском. Какав је њихов допринос?

- Историја је замишљена као историја језика. Сви који су штампали збирке на с/х језику уврштени су у њу. Старији песници Роми (Алија Краснићи, Бајрам Халити) и млађа песникиња Горанка (Елма Селими) завређују пажњу.

Стрпљење

У којој мери је професија лекара оставила трага на ваше стваралаштво?

- И лекари-песници упознају сва лица живота у ординацији, а медицина као наука, учи их стрпљењу и упорности што књижевна критика треба.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 2

ЗНАЧЕЊСКА ПРОМЈЕНА РИЈЕЧИ: Беседа приликом уручења награде "Светозар Ћоровић" у Билећи

24. 09. 2024. у 17:30

Познати

0 1

ВОЛЕЛИ ГА АРСЕН ДЕДИЋ И БРАНИМИР ШТУЛИЋ: Пре 90 година рођен Леонард Коен

21. 09. 2024. у 06:45

Познати

0 0

БИЋЕ "СТРАВИЧНО": Аца Лукас филмским потезом све изнанадио (ФОТО)

17. 10. 2024. у 21:35

Познати

0 0

ТАЈНУ ФИЛМА КРИЛИ ПОЛА ВЕКА: Тита у "Сутјесци" није требало да игра Ричард Бартон

10. 10. 2024. у 11:10

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације