ОСТРОГ, НАЈЈАЧИ БЕДЕМ ПРАВОСЛАВЉА, ЈАЧИ И ОД БИЛО КОЈЕ ВОЈСКЕ: Intervju - Владимир Кецмановић, писац

КЊИГА "Огањ и келија" је поема о Светом Василију Острошком, о келији у којој се сјединио са Свевишњим и о чудима која је, као Божја продужена рука, чинио за живота, а која ће, од његовог Вазнесења, па до краја света, наставити да чине свечеве нетакнуте мошти.

Н. Скендерија

Тако каже издавач "Лагуна", а писац Владимир Кецмановић, плодни и радо читани прозаиста, своје дело исписано у неочекиваној, поетској форми, пре свега доживљава као песничку молитву посвећену Светитељу и вечности која живи у трену:

- Уметност доживљавам као литургију јер чин стварања света сазданог од симбола представља ритуално понављање демијуршког чина. За разлику од црквене литургије, која, канонским подсећањем на Божје дело, по унапред одређеним правилима, у овоземаљском времену обезбеђује континуитет веровања, уметничко дело, иновацијама у оквиру традиционалног, слави стваралачку слободу коју је Господ подарио ономе кога је направио по свом лику. У оквирима света који је Божје дело, уметници стварају своје симболичке светове, чиме, и када изгледа да јесте, и када изгледа да није тако, и онда када тога јесу и онда када нису свесни, стваралачким чином одају почаст Господу. Чини ми се да је ова форма, између књижевне и изворне литургије, примерен приступ свецу...

"Ова поема можда је роман, можда спев, можда нешто треће, али сигуран сам да је једно од чуда Острошког чудотворца", рекао је о њој Матија Бећковић. Одиста, како сте се определили за саму форму?

- Пре више од три деценије, као студент, писао сам роман о Светом Василију Острошком. Упркос великом труду и времену које сам у тај рад уложио, тада нисам био довољно зрео да ову велику тему литерарно савладам. Остао је велики рукопис романа у настајању - на папиру густо исписана слова - текст који бих данас и сам тешко успео да дешифрујем. Три деценије касније, уделом истинског чуда које сам доживео, моја стара прозна идеја доживела је преображај у другачији облик - поему саздану од лирских, епских и драмских елемената, дело које, управо како је рекао велики песник, није лако жанровски одредити. Пустио сам да ме језик води, да се стих и стил намећу спонтано, по осећају. Резултат - у духу идеје на којој је саздана ова поема - да овоземаљско време не постоји - на први поглед може да делује архаично, на неки други поглед изразито модерно. А биће да је и једно и друго...

Зашто баш Василије Острошки? Зашто тада, пре тридесет година, када сте први пут писали о њему, а зашто баш сада поново?

- У општем безнађу које је деведесетих владало, осетио сам религију као једини ослонац, а Свети Василије се наметнуо као идеалан лик, као чудотворац и светац ког поштују православни Срби, као и припадници других двеју вера у које је део Срба прешао, као најчвршћи мост између људи који су некад били припадници једне, а историјске околности поделиле су их у три монотеистичке религије, и крваво завадиле. Острог походе људи из свих делова света, припадници свих вера. То је најјачи бедем православља, јачи од било које војске. Због свега тога сам почео да пишем роман о Светитељу. Три деценије касније, вратила ми се та идеја, тема, лик, јер живимо у времену општег, глобалног безнађа, у ком изван веровања у Господа не постоји никакав, чак ни привидан, чак ни привремен смисао... Није ова мисао ништа ново, сетимо се само Достојевског који је том уверењу посветио целокупно дело. Али, данас је та истина очигледнија него икада.

Серија о Андрићу, који је јунак и ваше и Стојиљковићеве давне књиге, емитује се на телевизији у којој сте уредник. Какав је ваш став, уреднички, гледалачки?

- Радујем се јер такви пројекти, приче о нашим великим уметницима и важним историјским личностима, и јесу нешто што би требало да ради и приказује национална телевизија, нешто на чему би требало заснивати продукцију играног програма РТС, јер све остале садржаје могу да раде, и раде, и други. Надам се, свакако, да ће у будућности бити још оваквих пројеката.

Управо смо сведочили још једној додели Нобелове награде за књижевност, ауторки из дела света у чију књижевност имамо врло мало увида. Какав је ваш став о Нобеловој награди?

- Нобелова награда је увек политичка. То је нажалост, неминовност. Али би, када је већ тако, било добро када би била и политичка, а не само политичка. Када је Андрић, на пример, захваљујући том признању усмерио пажњу света на нашу књижевност, сигурно су постојали и ванкњижевни разлози да Нобела добије писац из тадашње Југославије. Али га је добио писац који својом литерарном вредношћу то заслужује. А то, нажалост, пречесто није случај.

Имају ли писци обавезу да прозборе, у својим делима, о свету, о свему што нас окружује?

- Писци немају никакву обавезу осим да пишу. Али, добра књижевност не може а да не представља разбијање запарложене слике света и довођење у питање лажних, отрцаних митова. Притом, она не мора да се бави темама које се дневнополитички сматрају интригантним. Писац може да опише цвет на другачији начин од других писаца и испунио је своју мисију... Суштина сваке уметности јесте посматрање ствари из нове перспективе, како би свет наново оживео. Због тога уметници и јесу божији шегрти... Проблем са лошим писцима је то што, због недостатка храбрости или талента а често и једног и другог, имитирају и преписују оно старо и добро, нешто што је у доба када су се талентовани аутори тиме бавили било ново, али је у међувремену и само постало манир. То није књижевност, то је подражавање књижевности.

Одавно најављујете роман о Јосипу Брозу Титу, но овога пута га је "престигао" Свети Василије, када ће Тито доћи на ред, и у књижаре?

- Роман о Титу и даље је ту, у плану, пише се полако. Није то Титова биографија, па чак ни прича о њему, то је прича о нама, о томе шта је значио онима којима је владао, били против или за дугогодишњег диктатора... Ипак, ни овога пута нисам сигуран да ће баш тај роман, "ЈБТ", бити следећи, врло је могуће да се пре тога позабавим једном једном другом темом.     

"Новости" су и моја кућа

- "НОВОСТИ" доживљавам као посебно значајне новине због тога што велику пажњу посвећују уметности, од чега не одустајете упркос општој таблоидизацији готово свих медија. Лично сам везан за "Новости" и као добитник награде "Меша Селимовић" коју додељујете, али пре свега као вишегодишњи колумниста вашег листа. Вашу кућу, тако, доживљавам и као своју, па и овај јубилеј као делом свој. Честитам од срца, са жељом да истрајете - искрен је Кецмановић.

Сајам књига - велико дружење

ЗА који дан почиње овогодишњи Сајам књига. Тамо ћете се дружити са читаоцима?

- Имаћу потписивање књига у петак, 25. октобра, од 16.30, на штанду "Лагуне". А дружићу се и са читаоцима и са колегама, не само у петак. Сајам књига је велико дружење.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације