ТУЖНО ПОРЕПИСИВАЊЕ ЖИВОТА, СА МАЛО ХУМОРА: Праизведба "Удовица живог човека" Душана Ковачевића на 40.рођендан Звездара театра

НА дан када је представом "Мрешћење шарана" Аце Поповића (у режији Дејана Мијача) пре четрдесет година отворен Звездара театар, 8.октобра, премијерно ће бити изведен нови комад Душана Ковачевића "Удовица живог човека", у режији самог писца. Биће то дванаести текст нашег драмског барда на овој сцени, који ће због великог интересовања имати три извођења за редом. Зато су у Звездара театру најавили три равноправне премијере, па је иста представа на репертоару и 6. и 7.октобра.

фото Ј.Бабић

- Овде сам више од половине живота, пре тога сам 15 година провео у Атељеу 212. То су моје две куће, тамо сам почео да радим, овде завршавам - каже Душан Ковачевић. - Иначе, прича је скривена у самом наслову и поднаслову. "Удовица живог човека" је мало ироничан наслов, али кад будете гледали представу видећете да је доста тачан. Поднаслов је још индикативнији - "Преписивање живота". Прича о једном догађају у који је уплетено неколико токова, а мање - више све су приче о насиљу. У свим мојим комадима реч је о угрожености човека или породице од неке врсте насиља, да ли државног апарата или групе која врши присилу.

У овом (као и осталим његовим делима), истиче Ковачевић, кад држава не ради свој посао, људи преузимају улогу државе.

- То се зове обичајно право. Већ је то постало епидемија код нас, посебно над женама. И не само женама, него генерално над слабијем. Скривено насиље је горе од видљивог, још је теже физичко од психичког. Тако и иде, од ударца до речи. Већ годинама, бар једном недељно, слушамо исту причу. Кад се жртва жали, служба не реагује или чак штити насилника ( често су то униформисана лица којима нико ништа не може), па се деси да неко приватно решава проблем. Грубља варијанта је крвна освета... Све ово што причам било би ужасно, да као у свим мојим драмама и филмовима није зачињено комедијом. Код нас је обичај да се исприча леп виц на сахрани, да не буде баш тужно...Трудио сам се да ова прича личи на живот данас.

фото Ј.Симовић

Како каже Ковачевић, у овом комаду је желео (пошто не зна колико ће још да пише) да напише све што зна.

- Ако се, у међувремену, још нечег сетим, написаћу - нашалио се писац. - Моја теорија је да текст мора да се напише и одигра тако да га подједнако гледају, разумеју и воле, чистач обуће и професор универзитета. Не може да се прави ни једна врста компромиса и каже "он не разуме зато што није школован". Ја о томе водим рачуна од мог првог комада до данас. Искључиво поштујем каузалну драматургију: ако се нешто појави, мора да се игра и касније. Ликови су условљени другим ликовима, са јединством времена и радње, што је поприлично тешко радити.Али, кад дођете до решења ,то је задовољство. Публика за непуна два сата одгледа судбину једне породице или друштва, присуствујући представи не као позоришном чину, него као сведок догађаја...

Ковачевић објашњава да у почетку не зна шта ће написати. Има идеју која је окосница,али је важно да сам себи може комад да преприча у једној реченици.

- Чим имам три реченице, значи да имам неки проблем! Зато је последња верзија "Удовице" једанаеста. Толико сам пута пролазио кроз текст. Е, онда гледам како да се будући глумци у улогама лакше осећају. То је као да им шијете одела.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације