СЕЋАЊЕ НА ВЕЛИКАНА СРПСКЕ ТЕЛЕВИЗИЈЕ: У Власотинцу обележено 40 дана од смрти сценаристе Синише Павића

Синиша Павић је сигурно најзначајнија личност и стваралац у историји југословенске и српске телевизије. Огромно дело које је створио нема упоредбе ни са једним другим, нити ће имати.

фото: И.Митић

У јесен 1971. године, тада млади писац, је у редакцију играног програма Телевизије Београд донео сценарио прве четири епизоде серије „Дипломци“ и тако је почела блистава каријера која је трајала више од пола века – истакао је драматург Слободан Терзић у обраћању присутнима на комеморативном скупу којим се Власотинце опростило од Синише Павића где је овај прослављени писац и сценариста провео последње деценије живота.

Током вечери сећања, уочи 40 дана од смрти чувеног аутора великог броја популарних телевизијских серија, одржаном у власотиначком Културном центру Терзић је нагласио да је у време када је Синиша почињао телевизија била далеко иза филма и књижевног стваралаштва.

фото: И.Митић

- Сматрало се да је она, као медиј, ефемерна и да није вредна да се најталентованији баве њоме. Павић је разумео да је време које долази управо време тог медија. Златно доба серија, како се означава данашње време, Синиша је препознао пре него што се појавило. Он је пронашао свој пут и својим делом обогатио, насмејао и едуковао генерације гледалаца који су кроз његове серије могле да разумеју и схвате свет у коме живе. У форми која би се најприближније могла одредити као телевизијски роман Синиша Павић је испричао приче о нама, у једном тешком, преломном тренутку историје, тачније и уметнички снажније него у било ком другом облику уметничког изражавања – закључио је Терзић и додао да би се наши животи могли реконструисати по Синишиним серијама и да „ ова земља, којим чудом, нестане“.

фото: И.Митић

Он је подсетио присутне и на Синишин роман, бестселер, „Вишња на Ташмајдану“ и сценарија за филмове „Чудо невиђено“, „Тесна кожа“, „Лаф у срцу“, али и на његове документарно-историјске драме по којима је Телевизија Београд, уз BBC, била позната у целој Европи. Терзић је „Бољи живот“ оценио најбољом, „Врућ ветар“ вероватно највољенијом, а „Бањицу“ најбоље написаном серијом Синише Павића.

Синишин пријатељ др Слободан Давинић, нефролог и глумац аматер, за кога је шира јавност сазнала у серији „Бела лађа“ где је тумачио лик Григорија, казао је да је Павић био једноставан и изузетан човек који је волео људе са свим њиховим манама и врлинама.

- У свим његовим остварењима у центру пажње је човек, конкретан лик, његове особине, унутрашња превирања, осећања, мисли и однос појединца према себи и свом окружењу. Сваки пут када се приказује серија Синише Павића окупља се цела породица и зато су оне гледаније, у ко зна којем репризном термину, од многих премијера других серија када се породица разбежи – подвукао је др Давинић уз подсећање да је Павић био и врстан правник и судија, а да је у пензију отишао, празног стола, без нерешених предмета.

Foto: фото: И.Митић

POGLEDAJ GALERIJU

Глумац Предраг Смиљковић и Братислав Петровић, председник општине, су најавили да се већ размишља о начинима на које ће Власотинце да чува сећање на Павића који је ову варош толико волео да је одавно одлучио да му ту буде и вечна кућа.

- Мислим да му је много значио дух овог малог места и то како се људи у њему, једни са другима, опходе. И нама је то као породици значило. На сахрани, када смо примали саучешћа, дошао је цео град, и свако је, то је моја супруга приметила, имао потребу да нам каже по нешто лично што га веже за мог оца. То нам је, истовремено, било и најтеже и најлепше и заувек ће нам остати као успомена – рекао је у свом емотивном говору Синишин син Владимир Павић.

Синиша Павић преминуо је 16. августа у 92. години живота. Сахрањен је дан касније на власотиначком гробљу. Испраћен је од људи који су га истински волели и које је он највише волео. Својом добротом освојио је Власотинчане који се се са њим опростили минутом ћутања, али и аплаузима великом делу које је оставио уз помоћ оловке и каро папира.

ПИСАО И ДНЕВНИКЕ

Владимир Павић је казао да има невероватну привилегију да свог оца познаје какав је био и о чему је размишљао и пре него што се родио. Синиша је оставио много дневника које је водио од својих гимназијских и студентских дана, све до 1957. године када је отишао у војску. Владимир је са публиком поделио Синишина тадашња размишљања и страх од старости, као и то да се често питао хоће ли стићи да уради све што је наумио.

фото: И.Митић

- Око средине филма спопао ме је страх од старости. Не знам који ми је био ђаво. Неки маторко на филму, кога ми је било веома жао, загледао се у лепу младу девојку у једној летећој илузији пролећа. И онда то спласне. Ништа од тога нема. Он је ћелав, изгужван, стар и уморан. Мене је у том тренутку почео да боли зуб и глава. Чини ми се десни. Као да ме је зуб болео, а то увек ствара утисак потпуног јада. Онда ми је одједном било врло тешко. Шта је то, још 15 - 20 година и бићу стар. Прошло је једва толико година од почетка рата, а мени толико треба да остарим. Баш је гадна та старост - забележио је Павић анегдоту из тадашњег биоскопа „Звезда“.

ЖИВОТНИ САРАДНИК

На комеморацији је више пута истакнута улога коју је Синишина супруга Љиљана Павић имала у његовом животу и раду. На одјавним шпицама потписивана је као сарадник на сценарију, али је она много више од тога. Његов најближи и најважнији животни и професионални сапутник без кога Синиша не би оставио тако велико и квалитетно дело.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације