ИНТЕРВЈУ РИЧАРД ДИКОН, британски вајар: Глобализација је "јучерашња прича"

СВИ радови су нови. Неки дрвени радови су направљени од делова које сам већ имао. Керамички радови нису направљени посебно за ову изложбу, али су такође нови. Ниједан рад до сад није приказан пред публиком. Главна идеја ми је била да представим разноврсност својих дела, и можда неке нове смерове у свом раду, што се пре свега односи на отиске изложене на зидовима.

Маријана Јанковић

Овим речима је знаменити британски вајар глобалне репутације Ричард Дикон описао поставку "У потрази за нечим" (Галерија ДОТС), за чију светску премијеру је одабрао - Београд. На овој изложби која је минуле седмице обележила ликовни живот наше престонице (као и истоимено предавање које је одржао у САНУ), приказао је дела од отисака на полиестеру, монументалне скулптуре у дрвету, керамичке радове, композиције проистекле из експеримената током сечења дрвета, скулптуре валовитих површина које су одраз његових размишљања у изолацији на тему отисака људског стопала... Сви радови су настали у време пандемије ковида 19, и непосредно потом.

Рођен у Велсу 1949, овај вајар, професор, академик, присутан безмало пола века на британској ликовној сцени, носилац неких од најзначајнијих признања, међу којима је и Тарнерова награда, стари је знанац наше средине. Први пут је пре 18 година био гостујући професор на Факултету ликовне уметности а ово је, упркос томе, тек прво његово самостално представљање.

- У Београду сам био много пута, пре свега захваљујући сарадњи са Мрђаном Бајићем и скулптури коју сам са њим радио на Калемегданској пасарели. Одлазио сам и враћао се, али све до сада нисам имао самосталну изложбу.

о Како то објашњавате?

- Па, био сам заузет многим другим стварима, а сада се пружила прилика да сарађујем са једном лепом галеријом и финим људима. Иако је прва самостална, то није моја прва изложба овде, јер сам дела већ приказивао у различитим контекстима.

о Како сте се одлучили да "У потрази за нечим" има светску премијеру управо код нас?

- Када радим галеријске изложбе, приказујем искључиво радове који нису виђени у јавности, за разлику од ретроспектива по музејима. Тако да ни ова поставка није изузетак. Реч је о принципу.

о Пред публиком је пет различитих циклуса, веома међусобно различитих...

- Има радова који су слични нечем што сам раније већ приказивао, док су други потпуно различити. Најнетипичнији су они из циклуса "У шуми", иако сам на самим својим почецима имао такве покушаје.

о Због чега сте им се вратили?

- Због досаде. Недостатак нових идеја. Понекада у атељеу мач ми служи као инструмент за цртање. И много је ту исецања облика. Тек недавно су ми ти "отпаци" постали интересантнији од онога што сам исекао. Прва дела која сам направио од исечених остатака су била готово као пејзажи. Али, ови радови су били повод и за размишљање о односу онога што је представљено и онога што је у фундаменту слике. Размишљао сам о обрасцима слике. О том видљивом и оном што је иза тога, писало се и у ренесанси, а о томе су разматрали и јапански сликари у 14. веку.

о Површина је кључна за ваше скулптуре?

- И постаје све важнија. Ако бих анализирао то кроз укупан свој рад, рекао бих да су се моје ране скулптуре бавиле волуменом. Потом се та прича затворила, и почео сам више да се бавим површинама. Делимично је то и зато што сам почео да радим и у керамици, која је глазирана, и где боја постаје битнија. Онда је боја мигрирала из керамике и у радове које сам стварао у другим материјалима. А колико ме је интригирала површина као таква, можда најречитије говори група керамичких радова настала непосредно пре пандемије, који су били готово равни. Имали су облик, али не и волумен.

о Обзиром да је већина изложених радова настала током пандемије, може ли да се каже да је то био за вас плодан период?

- Не желим да отварам тему пандемије као политичку. Иначе, уметницима је увек боље када су сами са собом. То им даје осећај важности. Тако се осећају срећним. За њих изолација и не представља некакав проблем. Оно што ме је највише ометало је што нисам могао да будем у свом атељеу, већ у кући која је на ободу Лондона. Нисам имао радионицу. Нисам могао да се бавим великим стварима, употребљавам велике алате. Али, могао бих да кажем да је то време за мене било нека врста продуктивне паузе.

о Да ли смо као људи извукли неке поуке из пандемије?

- Научили смо две ствари. Једна је да можемо да урадимо нешто сјајно заједно, као што је проналажење вакцине против те болести. Једна од добробити те борбе и успеха медицине против ковида 19 је и то да је Мрђан Бајић још жив. А друга ствар је да смо постали свесни да сви можемо да будемо проматрани. И то је резултат пандемије, у намери да се ствари контролишу, неминовно је било надзирати их. Сви смо у једном тренутку пристали на то, а сада се већ поставља питање, колико заиста желимо да будемо надзирани.

Маријана Јанковић

о Да ли је та ситуација дистопична?

- Могла би да буде. Мораћу, ипак, да се дотакнем политике. Мислим да су услови локдауна током пандемије захтевали опрезност. Али, онда су почели да се развијају нове базе података које омогућавају праћење, а сада се, у том смислу, сусрећемо и са изазовима вештачке интелигенције, па се створила паника међу људима и питање да ли нам је све то заиста потребно. Да ли је то добро, или лоше? И све то улази све више у терен политике.

о Шта сте током последњих 18 година научили о нашој средини, уметничкој сцени?

- Откако долазим овде сусретао сам се са сјајним уметницима, са којима са имао занимљиве разговоре, и гледао њихове интересантне радове. Имате добре уметничке школе, факултете, публикације... Али и проблеме са уметничким тржиштем, што је одвојена тема. Током година дошло је и до много промена, посебно се много изградило. Не мислим ту само на "Београд на води" већ и на Нови Београд, што можда није толико уочљиво. Када хоћу да објасним шта се све овде променило од како сам први пут био, обично кажем: "Музеј савремене уметности је био затворен, а сада ради, после фантастично урађене реконструкције".

о Имали сте прилику да се упознате и са нашом историјом радећи на пасарели на Калемегдану?

- Имате веома компликовану историју, па не могу да кажем да сам је у потпуности упознао. Имао сам прилику да два-три пута обиђем сјајну вајарку Олгу Јеврић, у њеном атељеу на Старом сајмишту. И то је било необично упознавање са овдашњом историјом. Веома ми је било интригантно то што је некадашњи концентрациони логор постао кућа за уметнике. Некада култура не може да попуни рупе које су претходно настале.

о Поново сте у близини Калемгдана...

- Али, сада у једном потпуно другачијем окружењу, лепом новом насељу К-дистрикт, које изгледа као да би могло да се налази у било ком другом делу савременог, космополитског света.

о Да ли свет постаје све више то "глобално село" у коме је све теже уочити културне специфичности између средина?

- Не бих рекао. Свет се већ поделио у блокове. Глобализација је јучерашња прича.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације