СКЛОНИШТЕ ЗА ЗАБРАЊЕНЕ ПРЕДСТАВЕ: Током четири деценије изведена многа вредна и "субверзивна" дела на сцени Звездара театра

ОД када је са "Мрешћењем шарана" Аце Поповића 8.октобра 1984. заживело ново београдско позориште, прошле су четири деценије: од тада до данас, Звездара театар остао је да слови за простор одважне мисли и уметничког чина који ће надживети своје време, идеологије, па и државе. Овде су се рушиле забране и предрасуде, освајала слобода, а публика заверенички хрлила да гледа представе.

фото Н.Скендерија

- Из те прве представе, данас многих нема... Била је веома узбудљива и зато што је претходно забрањивана у два наврата: у Пироту, потом и у Београдском драмском. Онда је "Шарана" узео да режира Дејан Мијач у једном новом простору и позоришту - сећа се Воја Брајовић. - Звездара театар је позориште које је само себе одржало. Кренули смо да радимо без икаквог хонорара. Колико зарадиш, толико и добијеш. Никад нећу заборавити те прве пробе. Дејан је већ на почетку направио две-три интервенције које су највише мене ражалостиле. Избацио ми је читав монолог о судбини људи на Голом отоку. Оставио је само две речи. На питање како је тамо, мој јунак одговара: "Фино, поучно"... Велики редитељ. Звездара театар је са овом представом добио крила. Само у Загребу извели смо је 49 пута, имали смо тамо чак и свој декор.

Управник и "кућни писац" Душко Ковачевић присетио се да када је, убрзо по оснивању, почео да ради "Клаустрофобичну комедију" у Звездара театру, таксиста није знао где да га одведе.

- Половином 80-тих било је пет позоришта у центру града, а ова кућа изгледала је као луксузна барака у којој су се одржавале разне културне манифестације и политички програми...И данас имамо мало запослених и по принципу већине позоришта у свету, радимо по пројекту. Сада је Звездара театар у својим најлепшим, 40-тим годинама, када би се мерило људским веком. Иза нас је много лепих представа и, нажалост, много људи којих више нема.

фото М.Трнинић

Друга представа на репертоару тек основаног театра био је "Ратнички растанак" у режији Егона Савина. О том искуству, али и деценијама које су уследиле, наш редитељ каже:

- Са ове дистанце може се јасније сагледати феномен Звездара театра. Настао је у време које је данас тешко и замислити. Једнопартијска држава је била озбиљна, улагала је велики новац у културу и позориште. Али, истовремено су имали и озбиљну контролу над свим што се дешавало. Постојале су и такозване комисије за културу, партијске организације при позориштима који су будно надгледале чак и процес рада. Многе представе су скинуте на генералној проби, неке нису ни почеле да се раде, а поједине су скинуте после извесног броја извођења... Почетком 80-тих још је било много контроле над културном. Е, онда се појављује Звездара театар.

Савин истиче да је Звездара прекретница у историји новијег српског позоришта и да би у његовом поднаслову могло да стоји "слободно позориште".

- Могли смо да радимо шта смо хтели, што је било равно чуду. Публика је то одмах осетила, похрлила је да гледа оно што није могла у другим позориштима. Широм су се отворила врата забрањеним темама, садржајима који су истовремено били врло вредна дела. Кад се видело како народ долази на карту више, принцип рада одмах је постао тржишни.

После "Ратничког растанка" уследио је "Нечастиви на Филозофском факултету" Иве Брешана, у режији Виде Огњеновић:

- На први састанак позвао нас је Пера Ђурђевић, управник. Тај скуп назвала сам "позоришно заседање АВНОЈ-а,". Био је врло чудан, тајанствен, имали смо утисак да радимо нешто веома важно,али да о томе не можемо причати врло гласно...Дејан је почео да ради "Шарана", ја сам изабрала Брешана. "Нечастиви" је скинут са репертоара у Загребу, после другог или трећег извођења, уз велику буку. Ангажовала сам глумачке прваке Радета Марковића, Ксенију Јовановић, Мишу Јанкетића, Шпиру Губерину. Почели смо да радимо са великим уживањем, дочекали контролну пробу на коју су дошли чланови савета - пола сале. Озбиљно су је одгледали, изнели примедбе и на крају рекли да то мора да се преради. Одлучила сам да ништа не мењамо, да рескирамо, да нас види публика. А Ђуђевићу сам рекла ако буде проблема да каже да он ништа није знао. Доживели смо овације, прошло је. Звездара театар одиграо је огромну улогу у нашем позоришну животу, не само због текстова него те ослобађујуће енергије, глуме, режије и пласирања представа. Да не говорим о томе да после Звездара театра није отворено ни једно ново позориште.

фото М.Цадир

Савин се присетио и "Јеретичке приче" због које је,каже, Бранко Ћопић изгубио и здравље и живот:

- Долазили су неки партизани на контролну пробу који су се борили у биткама о којима Бранко пише. Мислио сам, само нека изађемо у јавност. Ти људи допринели су нашем успеху. Дај, Боже, полицајаца, дај Боже забрана! Мала смо чаршија, одмах се сазна, ето одмах гомиле гледалаца. Сада, док радим, поново то прижељкујем. Али, полиције данас нема.

На питање "Новости" да ли би могло да се деси, да из било ког разлога данас буде забрањена нека представа, Ковачевић одговара:

- У своје време, ако поменете Тита у кафани, а келнер је, наравно, био задужен за полицију - завршите у затвору. Тачно се знало, колико речи за колико робије. Данас је све потпуно ирелевантно. Полиција није оно што је била. У мојим комадима увек сам се бавио униформисаним лицима. Имам галерију полицајаца, чак и у овом најновијем комаду. Без њих нема живота. Апсолутна слобода је ужасна. У аутократских системима, где није смело да се пише - писало се најбоље. Чешки филм направио је бум док је свака реч била контролисана. Онда је дошла та "апсолутна слобода", можете да пишете и причате шта хоћете, то више никога не интересује. На друштвеним мрежама су три пута ужасније ствари него што можете да замислите.

Наш велики писац додаје и да кад прави представу мисли о суштини људског живота и емоцији на дуге стазе:

- Никад нисам размишљао о томе шта се данас догађа. Брза реакција је за новине. Позоришна литература захтева промишљање на дуго време. Обавезујућује је да размишљаш шта пишеш, зашто пишеш и коме пишеш. Да мислиш о људима који ће за 50 година читати. Многе комаде сам писао док сам "био пријатељ" са Јоакимом Вујићем, а играју се и данас. Да сам реаговао брзо, исхитрено, с мање живаца, трајало би годину - две. Писање је велика и лепа прича за човека који се определи за писање и, с друге стране, велика обавеза према себи. Представа са које публика изађе депресивнија него што је ушла, није добра представа. Не смете људима да загорчавате живот.

Препоручујемо

ТВ Новости

0 1

АКЦИЈА "НОВОСТИ" - БИРАМО НАЈБОЉИ ГЛУМАЧКИ ПАР: Паулина Манов и Петар Бенчина, као Љиљана и Алекса Хаџипоповић у серији "Тома"

17. 09. 2024. у 22:26

ТВ Новости

0 16

АНКЕТА - ЧИТАОЦИ „НОВОСТИ“ БИРАЈУ НАЈБОЉИ ГЛУМАЧКИ ПАР У СЕРИЈИ

14. 09. 2024. у 00:00

Култура

0 9

СЕЛАКОВИЋ У НЕГОТИНУ: Рехабилитација и ревитализација Рајачких пивница у циљу Унеско заштите

18. 09. 2024. у 17:48

Култура

0 9

ПРЕМИНУЛА ГЛУМИЦА ИЗ СЕРИЈЕ "СЕЛО ГОРИ, А БАБА СЕ ЧЕШЉА": Тужну вест саопштило Крушевачко позориште (ФОТО)

18. 09. 2024. у 14:56

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације