УВЕК САМ У ТУЂИМ ЦИПЕЛАМА: Интервју - Никола Ракочевић, глумац

ГРАН при "Наиса" на 59. Фестивалу глумачких остварења домаћег играног филма у Нишу припала је недавно Николи Ракочевићу за улогу Мирка Јовића у "Херојима Халијарда" и Васе у "За данас толико". Одлука је донета једногласно, а у образложењу жирија се, између осталог, наводи да оба глумачка задатка Ракочевић испуњава лепотом свог дара, водећи нас кроз меандре сопственог бића - искрено до истине.

фото ТАНЈУГ

И баш такав, "искрен у истини", Ракочевић је у свакој својој улози. Било да игра занесеног револуционара, младог бунтовника, нежног сина или момка из комшилука. Бити истинит увек и свуда, његов је уметнички императив који постиже са таквом убедљивошћу да му сваки гледалац, без остатка, верује. Овог пута је за два, сваки на свој начин, емотивна филма добио угледно признање и колико год да се разликују по својим темама, оба буде осећај блискости и заједништва, све ређи у нашем времену.

Да ли смо и у уметности, као и у животу, често ускраћени баш за таква дела и по(р)уке?

- Не бих рекао да смо ускраћени. Више ми се чини да смо сами себи ускратили таква осећања. Дозволити себи блискост са било ким, подразумева ризик да нам блискост не буде узвраћена. Јако је тешко дозволити себи љубав и нежност према некоме. Као да се бојимо да ћемо изгубити себе ако то учинимо, мада је можда суштина нашег постојања да научимо да волимо без услова. Увек је лакше купити себи нешто и окачити на профил емотикон са "срцем", или већ неки прикладан који би могао да опише наша осећања, него да ризикујемо и да их стварно проживимо. И у уметности је ризично отварати ове теме јер можете да добијете епитет "мекушца" који се бави превазиђеним стварима. На моју, а и на срећу публике, Радош Бајић и Марко Ђорђевић нису имали страх од тога. Искрено су, кроз филм, проговорили о стварима које су њима важне и испоставило се да је публика то једва дочекала.

Као и у Бајићевом филму, поларизовано смо друштво у којем су све поделе оштре и "рововске". Да ли је то наш усуд, менталитетска одредница или историјска последица?

- Мислим да је то више питање за генетичаре и историчаре, социологе, а можда чак и за филозофе. Из моје ограничене глумачке перспективе овај проблем није привилегија само нас Срба већ читавог човечанства. У неким земљама количина новца ублажава размирице и разлике. Прихватање туђег мишљења које се разликује од нашег, као и изражавање свог које се разликује од нечијег, врлина је на којој морамо да порадимо, како на колективном тако и на личном плану.

Свака прича, било ратна или савремена, у средишту има породицу. Мислите ли да је она и даље нуклеус сваког дома и "основна ћелија (сваког) друштва"?

- Свако људско биће је настало из односа друга два људска бића, па макар тај однос био и преко медицинских "помагала". Као деца, пуна поверења, упијамо знања која добијамо од наше породице. Било да је то функционална, дисфункционална, непостојећа или сурогат породица. Из породице понесемо терет или ветар у леђа, или и једно и друго. Знање које ту добијемо примењујемо касније кроз цео живот. Само је на нама да одлучимо како ћемо га користити.

Освојили сте ласкаву титулу улазећи у друштво најбољих десет европских младих глумаца (2014). Шта, по вашем мишљењу, карактерише савремени европски филм?

- Данас се снима много више филмова него ранијих година, тако да ми је јако тешко да испратим све и формирам било какво мишљење на ту тему.

Имали сте на позоришном репертоару и монодраму "Лаура, молим те", Петраркину љубав смештену у време дигиталног отуђења. У чему смо све назадовали напредујући?

- Нажалост, "Лаура молим те" се више не игра, али на њено место је дошла монодрама "Реците нам нешто о себи или Најискреније мотивационо писмо". Фестивалска премијера била је на затварању овогодишњег Белефа, а прво редовно извођење очекује нас у октобру у Театру на брду. Монодрама је настала по роману Милана Мрђе "Напомен". Јунак наше представе пријављује се за посао. Када затраже да каже нешто више о себи и буде мало отворенији, он то схвата мало "озбиљније" него што би требало... Креће кроз лавиринт својих мисли, жеља и потребе за осветом, тражења кривце. И дође до нечега што је круцијално и за њега и за нас. Налази личну вредност и одговорност. Имао сам среће да је пројекат подржан и добио средства Града, Министарства културе и Белефа. Мало, али довољно, да ми омогући сарадњу са нашим најбољим позоришним уметницима као што су Соња Вукићевић, Љиљана Мркић Поповић, Биља Гргур, Валентина Попржан. Али и другим који су били од великог значаја за представу - Стеваном Милошевићем, Миланом Мрђом, Јеленом Ракочевић, Бојаном Глушац, Милицом Ракочевић, Аном Кочиш, Слободаном Ђуричићем. Као што видите, монодрама подразумева једног глумца, али подужи списак сарадника. Искрено да кажем, једва чекам да се ова представа поново сретне са публиком и да видим шта ће се изродити из тог сусрета.

Стални сте члан ЈДП,а најшира публика вас најчешће доживљљава као филмског протагонисту. Какав је ваш лични однос према те две сцене и медија?

- Ни у позоришту ни на филму не носим своје ципеле. Увек туђе. Али, и једне и друге сам прихватио као да су моје.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације