ЧИТАВ ЖИВОТ ПОСВЕТИО СРПСТВУ: Оставштина академика Дејана Медаковића (ФОТО)

РАСКОШАН професионални живот академика Дејана Медаковића (1922- 2008), историчара уметности, председника САНУ, универзитетског професора, писца, песника, ерудите, започео је у Музеју града Београда.

Фото Музеј града Београда

И управо институција где је добио прво радно место младог кустоса (након што је, током година Другог светског рата, у Народном музеју волонтирао као асистент чувеном Милану Кашанину), представља се легат,  који су из вредног породичног наслеђа брижљиво изабрали и поклонили његови син и снаха.

На изложби, у Салону МГБ, названој према чувеном петокњижју – „Ефемерис“, наћи ће се део из те колекције од 650 предмета, међу којима је 110 уметничких слика, као и стилски наметај, рукописи, књиге, фотографије, лични предмети...

- Иницијатори формирања легата и његовог концепта су наш чувени диригент Павле Медаковић и његова супруга Гордана, који су све кустоски прецизно пописали, инвентарисали, па је у музеј легат стигао, са готово пола завршеног посла- открива, за „Новости“ директорка Музеја града Београда, Јелена Медаковић, која је и сама, удајом, постала део ове знамените породице. – Мој први радни дан у овој установи започео је тако што су ме колеге повеле да видим његову канцеларију. Сада су у легату и фотографије из периода када је ту радио,  али и белешке, које се односе на приче из овог музеја.

Салон у стилу Луја XVFoto: Фото Музеј града Београда

POGLEDAJ GALERIJU

Примање и представљање легата,  окупио је читав један тим, наставља директорка, па су уз њу, која је аутор просторног решења изложбе „Ефемерис“, на овом пројекту заједнички радили кустоси Марија Стошић, Горан Антонић, Предраг Ђидић , Марија Петровић и Јана Милосављевић.

-Поставка је конципирана тако да публици приближи једног од наших најзначајнијих интелектуалаца друге половине 20. века, који је највећи траг оставио у делима која су се бавила српским питањем, кретањем нашег народа на овим просторима, Србима у Бечу, Загребу, Трсту, Сент Андреји...- наставаља саговорница. - Имао је дубоко и искрено изграђену националну свест, а опет у оквиру једног европског света, окружења и живота. Својим делом потврђивао је управо тај наш значај у ширем контексту. Момо Капор је, када је примао награду са његовим именом, рекао да се осећао као да постаје део европског света. Његово име даје и тај светски и европски призвук.

Приоритет садашњег, а и каснијег представљања овог легата, када буде отворена централна зграда у Ресавској улици, како тврди директорка МГБ, је да  се кроз личност Дејана Медаковића представи и развој културе нашег главног града:

-Легат зато и припада нашој збирци за културу. У годинама пред нама, кустоси ће, у смислу њеног  исторјског значаја, ову оставштину обрађивати темељније, а биће доступна и будућим истраживачима који ће се бавити Дејаном Медаковићем.  

Карактеристично за колекцију ликових дела, која је сада доспела у музеј,  је да су аутори већине, били његови блиски пријатељи, из разних периода живота и стваралаштва.  Читав један одељак актуелне поставке се и зове "Колекција са посветом", и чине је слике Пеђе Милосављевића, Бате Михаиловића, Цуце Сокић... Ту је и један Лубардин цртеж са посветом, а саговорница скреће пажњу на веома рани и јавности непознати рад Миће Поповића, који је сликар, како анегдота каже, читавог живота покушавао безуспешно да откупи назад:

-На њој је једна шкољка препознатљивог Мићиног колорита, али не личи на оно што се очекује од тог уметника. У збирци је и десетак Мићиних бакрописа.  Добили смо и многе друге ране и нетипичне радове, од Милана Коњовића, преко Ивана Табаковића, до Воја Станића. Има ту и Протића, Челебоновића, Ћелића...То су мањи формати, али сапецифично одабрани, у једном музеолошки оправданом низу и групи, које је држао у својој кући у Београду.

У његовој колекцији су биле копије средњевековних фресака из наших манастира, Иванке Живковић, али и Надежда Петровић, чак и један Диреров отисак.

-Део легата су и породични портрети који су некада били у палати Медаковића у Загребу, као и  две гарнитуре у стилу Луја XV. Готово у свакој генерацији можемо да пратимо Медаковиће који су утицали на ток и кретање српског народа.  Неки од њих представљени су на портретима Новака Радоњића, ту је и једна дагеротипију Анастаса Јовановића на којој је Милорад Медаковић, из времена када је био на двору код владике Радета, на Цетињу.

Иначе, кућа на Зрињевцу 15, коју су Медаковићи, бежећи 1941. продали свом лекару, реституцијом је враћена породици Рошић, која се припремама за њену рестаурацију, открива саговорница:

-Не знамо судбину летњиковца поред Загреба, али постоје фотографије са којих се јасно види то имање, кроз којег су се возили „бјуиком“, тениски терени,  па вам је јасно зашто су његовог оца називали Великим Гетсбијем. То је један живот какав ми не познајемо, а постојао је за Србе у Загребу.

На поставци је реконструисан и његов свакодневни радни амбијент, са бидермајер намештај из радне собе, у којој је проводио највише времена.

-У центру тога је један скроман радни сто на коме су настајала многа његова велика дела – описује Јелена Медаковић. - На фотографијама из библиотеке, види се како седи за тим малим столом окружен брдом књига.  Лично је био веома једноставан, а опет окружен делима највећих умова и талената свога времена. Читајући испочетка све што је писао, види се колико је његова оставштина ванвремена. Неке мисли које је бележио крајем осамдесетих, и по питању Косова, али и глобалне политичке сцене, као да су сада писани.

У том сегменту ће бити изложено и орење, одликовања, нека од првих издања његових књига (међу њима и прва збирка песама објављена 1947. ), белешке, списи, писама, фотографије...

-Кроз фотографије се види и његов смисао за наступ и та господственост у неком свакодневном животу. Има снимака са Хиландара на којима је готово непрепознатљив, али и оних из детињства, са приватних екскурзија по Венецији, које је отац организовао за њега и његовог брата Срђана. На њима је и фратар који их је учио историју архитектуре и самог града, где се можда и развила жеља да се касније и сам бави историјом уметности.

Према мишљењу директорке Музеја града Београда, веома је битно  да се легаторство на велика врата врати у институције заштите, после дугог низ година неповерења грађана према установама, због неизлагања оставштине.

-Када буде готова зграда у Ресавској,  неколико стотина квадратних метара биће опредељено управо за легате, где ће се смењивати на шест месеци збирке, које су нашем граду остављали великани попут Нушића, Паје Јовановића, Иве Андрића, Маге Магазиновић, али и пордица Смодлаке, Фредл, Секулић...Ово је 48. целина коју музеју града поклања једна породица. Готово да нема значајног Београђанина или фамилије, који на наки начин нису присутни у нашој институцији. Морам да нагласим да су сви легати, иако неки међу њима нису представљани, ипак очувани. Не знамо шта би било да су се кроз неке оставинске расправе распарчали- закључује Јелена Медаковић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације