САЈЏИЈА КОЈИ ЈЕ "ОСЛОБОДИО" КАМЕРУ: Божидар Зечевић упоран да у историју кинематографије уведе Славка Јовановића

КАДА је још као студент београдске Академије први пут видео Кнез Михаилову снимљену из покрета и питао да ли је то ико урадио пре августа 1913, Божидар је Зечевић добио одговор да "мора да јесте", јер - немогуће да је неко наш био баш први.

архива

 Слични су се одговори пуни пословичне наше скромности или мањка самопоштовања низали и доцније, и то од посленика Кинотеке или других установа којима је истраживање и чување историје филма циљ и обавеза.

Међутим Зечевић, који је и сам многе године провео на челу управо тих и таквих установа, а чија страст према филмској (и нашој) историји не јењава, се заинатио и одлучио да целом свету докаже да је камера први пут ослобођена статичности - управо током те вожње централном улицом српске престонице, пред планирану параду српске војске. Да је тај два минута и 15 секунди дуг кадар - одиста историјски, у светским оквирима, а да је сниматељ Славко Јовановић човек који је први употребио "фар" - дакле, онај који је омогућио филмској уметности да се отме оквирима снимљеног позоришта, што је све до тад била. 

- Говорили су ми, тад на студијама, да је Лимијеров сниматељ "радио то", и јесте - али не то него нешто слично, снимао је венецијански Трг Светог Марка из гондоле, качио камеру на воз снимајући отварање железничке станице у Каиру. Само што је први "фар" у историји филма или оно што је Грифитов сниматељ доцније описао као "колица за лутку" (dolly shot), сад сам већ потпуно уверен, употребљен у Србији, а готово је сигурно да је ту камеру на возило први поставио, и привезао дуж Кнез Михаилове, баш Славко Јовановић - наводи Зечевић.

Зечевић је одлучан да филмски "фар", макар и са више од столећа закашњења, са тог камионета којим се провезао кроз београдску централну улицу "увезе" у званичну историју филма. На све расположиве начине, наоружан аргументима и неспорним чињеницама - а оне одреда поткрепљују његову тврдњу, од датума који "иду у корист Јовановићу", до самог кадра сачуваног у филму "Повратак српских победника".

А та историја филма, макар она књишка, прву употребу камере у покрету приписује италијанском аутору Ђованију Пастронеу, који је у спектаклу о пунским ратовима "Кабирија" употребио студијски фар. Даље се у истим књигама наводи да је, коју годину потом, исти поступак примењен у филму "Нетрпељивост" Дејвида Ворка Грифита.

Управо је Грифитов сниматељ возилу које је носило камеру дуж филмског студија наденуо надимак, те је од тада оно што ми називамо фаром, међу филмаџијама знано као колица за лутку или dolly shot. Но, то не мења чињенице, а оне нам говоре да је све то, и много више - ван студија, урађено усред Београда, вођено идејом и руком професионалног часовничара а пасионираног сниматеља и филмотворца Јовановића.

 - Као члан Европске филмске академије побринућу се да податак обзнаним стручној јавности, а о првој употреби фара у филмској историји написаћу чланак и за Српску енциклопедију - најављује Зечевић, одлучан у намери да допринесе исправљању макар овог делића историје, те да је на прави начин употпуни, али и да да допринос овдашњој култури сећања, одавањем почасти филмским посланицима с почетка прошлог века.

Потрудио се Зечевић, са групом једнако посвећених и страствених студената, да овај кадар из 1913. реконструише, и тај су експеримент, уз коришћење дигиталне технологије и дрона, спровели на стогодишњицу овог, за сада незваничног, "дана ослобођења филма", или макар камере.

- Баш као што је тог давног августа сниматеље и камеру постављену на изнајмљени камионет зауставио жандарм, и нашу је екипу практично на истом месту зауставио полицајац питајући шта то снимамо - сећа се Зечевић, како је чак и службено лице трећег миленијума и не знајући, прецизно и тачно одиграло своју улогу у овом својеврсном римејку.

А тог је августа сајџију Славка Јовановића који је одржавао камеру Де Берија и кога је љубав према филму начинила краљевим кинооператером а потом и сниматељем, осим жандарма, макар једном зауставила и технологија, тј. техника - морао је застати да промени траку, будући да је снимала само 25 метара, те је вожња Кнезом ипак снимљена из макар два пута, што не промиче оку зналца. Ипак, то не чини ништа мање антологијским, ни важним, овај кадар, захваљујући коме смо добили непоновљиву прилику да прошетамо дуж баш сваке фасаде и куће Кнез Михаилове из доба пре Великог рата.

- Срећом по историју, нашу овога пута, да парада није одржана на начин на који је планирана, те је у филм "Повратак српских победника" уврштен управо кадар настао током пробне вожње и снимања, уочи параде. Да је било другачије, од војника и гужве посматрача не бисмо видели ништа, а овако стичемо јединствен увид у Кнез Михаилову.

То јесте нешто што бисмо морали сачувати, оплеменити, унапредити, допунити уз помоћ савремене технологије, и ту шетњу кроз време, данас централним градским шеталиштем, учинити доступном јавности. Реч је о материјалу који ниједан мудар културни радник не би занемарио јер од њега може настати истинска атракција, музеј... На томе посвећено ради и др Душан Нађевић, дигитални уметник и препоручујем пажњи надлежних ову идеју и иницијативу.

Архива

Зечевић сматра да би достојно место у историји филма морао имати и сам Јовановић, тај сајџија који је из радње смештене крај хотела "Москва" стално посматрао дешавања преко пута, у највећа два од 12 биоскопа колико их је тад било - само на Теразијама, а који је одржавао камеру Луја де Берија.

- Гледао је и ту камеру, чији је механизам налик часовнику и захтева руку прецизног механичара, научио је да снима, "позајмио" је чак од Де Берија ту камеру којом је из чамца снимио изливање Саве и поплављену Карађорђеву улицу. Баталио је сајџијски занат и посветио се новој професији, вођен љубављу према филму, био је радо виђен и приман код краља Петра који је често имао приватне пројекције. Снимио је Јовановић и погреб руског посланика Хартрига 1914, а после рата са Ђорђем Токином експериментални филм, надреалну бурлеску "Будибогснама", путописне филмове после рата... Али своју дугогодишњу опсесију да сними спектакл "Хајдук Станко" није успео да оствари, што га је разочарало и натерало да дигне руке од филма.

Позива Зечевић јавност да се на прави начин ода почаст и, мимо филмске струке, оживи сећање и на Ђоку Богдановића и друге велике људе, који су у оно доба потпуног процвата свега, па и културе и уметности - Теразије чинили средиштем седме уметности. Богдановић, свакако, остаје онај који је потписан као власник и аутор филма "Повратак српских победника", а Зечевић наставља да ради на томе да, када овај филм заузме место које му припада у историји и енциклопедијама, испод тога остане записано "Снимио Славко Јовановић". Човек који је, први у историји, поставио камеру на точкове. Човек који је уметност покретних слика - ослободио статичности.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације