УМРО РАЈКО МАКСИМОВИЋ: Преминуо композитор, педагог и писац - Остао доследан себи и посвећењу музици

ИСТАКНУТИ наш композитор, педагог, писац, човек који је својим стваралаштвом али и уметничком личношћу остварио изузетан допринос нашој култури и за собом оставио дубок траг, Рајко Максимовић, напустио је овај свет у 90. години.

UKS

Музика коју је створио, ипак, наставиће да живи, док год буде оних способних да је чују и изведу, а живеће и прича о Рајку, док год је оних који аутора памте и желе да сачувају сећање на овог особеног ствараоца. И човека.

Рођен у Београду лета 1935, до средине шездесетих Максимовић је дипломирао и магистрирао композицију у класи Предрага Милошевића на Музичкој академији у Београду, да би се потом - као Фулбрајтов стипендиста прве генерације - на Принстону усавршавао у области електронске музике. Професор композиције и оркестрације на својој Музичкој академији, доцније ФМУ, био је до пензионисања почетком овог века, а радио је и као гостујући професор на Факултету драмских уметности, при Катедри за дизајн звука (1995-2000), те на Академији уметности у Новом Саду (2001-2004).

За своја дела - дела која су "повезивала речи", од монументалних хорских и вокално-инструменталних, као што су "Буна против дахија" или "Тестамент владике црногорског Петра Петровића Његоша", до лирских и префињених попут "Можда спава" - овенчан је Максимовић бројним признањима. Међу њима су Христићева награда 1961. за Клавирски концерт, Мокрањчева награда 1984. за "Тестаменат владике црногорског...", Октобарска награда 1989. за "Пасију Светога кнеза Лазара", можда најзначајнију из целокупног му опуса. Вукову награду 2007. добио је за животно дело. Написао је и објавио мемоарску трилогију "Тако је то било", а објављена је и књига разговора са њим, "Говор музике", настала у сарадњи са Милошем Јевтићем. Највећи део Максимовићеве музике је снимљен. Писао је за најразличитије саставе, вокално-инструментална, оркестарска, солистичка, хорска и дела намењена деци.

Мењао је током свог дугог уметничког пута стил и приступ, а од некога доба уронио је у традицију, српску, и њом се све чешће и све више инспирисао. Збирка од шест мадригала за хор, "Из тмине појање" (1975), на текстове из 16. века које су стварали махом анонимни аутори са ових простора, често се тумачи као Максмовићев повратак традицији.

"Пасију сам замислио - а, верујем, и остварио - као драму, тј. акционо. Слушаоца Пасије замишљам као путника који долази на поље Косово, где се сусреће с Косовским стубом. Путник чита Натпис, односно Стуб му приповеда и уводи га у радњу. Чак, у једном тренутку, проговара и Кнез Лазар (с текстом натписа). Посетилац се осврће и гледа на Косово поље "пуно костију мртвих" и тако започиње прича...", речи су којима је описивао настанак награђиване "Пасије Светога кнеза Лазара".

Наш врсни флаутиста Љубиша Јовановић, професор на ФМУ, Максимовића ће памтити као "свог вечитог Чика Рајка, пријатеља, подршку, ствараоца, композитора, следбеника традиције, вечитог борца", на мотору који је возио све до пре неку годину, или на скијама како језди Копаоником са Зораном Јерковићем, све до прошле године, док ће у свом срцу носити захвалност за "Преподне једног фауна", за "Можда спава " и незаборавна окупљања око Рајкове музике...

- Рајко Максимовић, један од последњих бардова нашег музичког стваралаштва напустио нас је тихо и достојанствено - каже, за "Новости", Јовановић. - Заогрнут традицијом, ушушкан у сарадњи са најближим пријатељима попут Дуде Ивановић, Даре Матић Маровић, Александра Павловића, са ансамблима попут "Колегиум Музикума", "Душана Сковрана", остао је доследан својим идејама и посвећењу музици на особен начин. Волео је да чује своја дела, умео је да препозна квалитет. Увек активан, живог духа, до последњег дана је суделовао у културном животу Београда. Чинило нам се да је несаломив и неуништив. Лично ћу га носити у срцу као доброћудног Дон Кихота који је спреман да се радује али и да укаже на негативне појаве у културном животу. Сматрао сам га личним пријатељем и важним сарадником који ми је посветио и једну од својих најуспелијих композиција "Преподне једног фауна" за флауту и гудаче! Хвала ти Рајко, нека ти је вечна слава и хвала!

Ивана Стефановић
Искрен и поштен стваралац

ИСТАКНУТА композиторка, тумач музике и писац Ивана Стефановић, према Рајку је имала двојак однос, будући да јој је био не само дугогодишњи пријатељ и колега, већ и неко кога је памтила из свог раног детињства, а његових средњошколских дана.

- Рајко и ја упознали смо се у раном добу јер је био ученик моје маме, била је његов професор клавира - памти Ивана. - Са друге стране је мој однос дубоког поштовања према Рајку композитору, према ономе што је био његов уметнички кредо и, пре свега, према искрености са којом је стварао. Рајко је писао музику иза које је веома чврсто, непоколебљиво стајао, и његово стваралаштво остаје редак случај уметничке идеје која се спроводи са толиком доследношћу. Био је, дакле, веома искрен и поштен стваралац.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације