НЕПОГРЕШИВИ ПРЕОБРАЖАЈ У ГАЛЕРИЈУ КАРАКТЕРА: Књига Жељка Симића "Феномен Предрага Микија Манојловића" о једном од најзначајнијих глумаца

КЊИГУ Жељка Симића "Феномен Предрага Микија Манојловића" редитељ Ђорђе Кадијевић у свом поговору назвао је најоригиналнијим прилогом нашој литератури посвећеној филмској и театарској уметности!

фото РТС

Импресивна и по обиму (на готово 700 страна, богато илустрована фотографијама, у издању "Прометеја"), већ у првој реченици нуди недвосмислен ауторов став да његова намера није била монографско представљање, већ "каталошка" анализа улога са циљем сугерисања кључева за разумевање глуме и личности Предрага Манојловића који су доследно, кроз деценије, омогућили највише домете у категоризацији несвакидашње разноврсних ликова.

Пред овако зналачким делом, сваки читалац (а, богами, и "јунак" књиге) мора се поклонити - од студиозне анализе сваког сегмента глумчеве личности и дара, до рафинираног стила и језика - дело увелико превазилази површно и умногоме дилетантско време у коме је настало...

фото промо

Уз тезу да Манојловић, заправо, баштини целу једну плејаду врхунских глумаца, Симић наглашава да не мисли само на његову артистичку лакоћу, него и природност трансформације, способност за интуитивно непогрешив преображај у праву галерију "својих" карактера, међусобно чак и опречних по њиховој доминантној психолошкој оријентисаности.

- Чини ми се тек сада да је прави назив књиге "Биографија једне епохе", с обзиром на то да Манојловићев стваралачки лук обухвата, номинално, два века, а у суштини, читаву једну епоху која је почела осамдесетих година минулог века, а која се лагано спушта све до данашњих дана, па и даље - каже Симић.

Темељним доказима у суптилним нијансама, аутор тврди да је комплетан Манојловићев опус (за разлику од већине других глумаца) лишен "ма које априорне, доминантне карактеролошке оријентације, па зато са лакоћом подједнако убедљиво игра најразличитије личности". Како примећује и Кадијевић, писац такву грађу налази у ризници наслеђа са препознатљивим карактеристикама целовите југословенске културе из које је Манојловић изникао, развијао се и формирао као човек и уметник.

фото РТС

Улазак у глумачку елиту Симић датира у 1976. годину, са једном од главних улога (Мики Рубироза) у серији "Грлом у јагоде", повезујући је са филмовима из 1981. који, такође, тематизују проблем генерацијске еманципације у преломним историјским периодима - "Само једном се љуби" и "Сезона мира у Паризу". И већ у тим, првим великим улогама Манојловићев јунак, примећује Симић, мимо манифестног и окружењем изнуђеног понашања, увек довољно уверљиво сугерише и неку додатну мотивацију...

Како то изгледа на конкретном примеру, аутор објашњава на "инаугурационом" филму глумчеве каријере ("Само једном се љуби"), описујући процес "уздизања од (емотивне) безличности до метеорски трагичке изабраности":

- Наглашавајући при свакој прилици тај унутарњи сукоб уместо друштвеног, Манојловић додаје нову (или, пре, као вајар ослобађа скривену) димензију играном лику: уместо љубавне драме осујећења, "Само једном се љуби" на крају постаје драма унутарње идентитетске борбе.

фото РТС

Поткрепљујући ставове чињеницама, Симић закључује да га је овај филм неопозиво поставио у ранг најистакнутијих глумаца за наредне више од три деценије. Анализира и сва остала остварења и примећује да Манојловић никада није играо у филму који је примарно жанровски намерен да буде комедија, "да пре свега пучки насмеје, а не да узгредним елементима хумора допуни сложенију слику", додајући да његов потенцијал за комичне ефекте почива у истој оној "нисам - сасвим - одавде" загонетности.

Истински очаран глумчевим даром, иде и корак даље, хипотетички илуструјући како би његов Меша ("Отац на службеном путу") изгледао у интерпретацији других великих глумаца. Па би тако Кустуричин јунак у тумачењу Лазара Ристовског "био свакако чврсто, поносно и пресудно идеолошки опредељен", Цице Перовића би Меша (било као интелектуалац или човек из народа) "страдао због слободољубиве субверзивности", а у интерпртацији Драгана Николића био би "прилагодљиви мангуп кога су паметно бирање стране и окретност уздигли до положаја у новој власти, али кога заправо води само инстинкт утилитарног индивидуализма"...

фото РТС

- Манојловићев Меша, поновимо утисак, хотимично је неодређен, управљан идентитетском закономерношћу коју не можемо сасвим проникнути - пише Симић, закључујући да је баш такав дао тон режисерском рукопису Емира Кустурице, док почива "на супериорном дочаравању неухватљиве двосмислености".

Избегавајући, како каже, било какво упуштање у детаљно - монографски приступ биографији, аутор пресудни утицај уметничког развоја проналази у глумчевој породици: Микијеви родитељи, Зорка и Иван, били су професионални глумци. Подсећа и да је сам Манојловић неком приликом изјавио да је детињство у позоришном окружењу био период његовог прихватања и схватања театра.

- Али, овде је веома важно уживети се у чињенице историјског контекста: у време професионалног уговорног ангажовања Манојловићевих родитеља, рад глумца у позоришту је био далеко захтевнији и изразитије културно (па и естетички) одговорнији него данас - објашњава Симић, а потврду налази и у глумчевим речима: - То је било одлучујуће, не за глуму, већ за развијање маште, личности, интересовања... Бити у свету позоришном од малих ногу на сцени, око сцене, значи стицање једне врсте искуства, које није сваком доступно. То даје једну врсту предности и обара закон да се искуство мора увек стећи личним путем.

Ако пут и није био личан, пример јесте. Али, не само онај глумачки Микија Манојловића, већ и траг о њему у овом, по свему, изузетном Симићевом делу. Настајало је дугих десет година у студиозном раду и зналачкој посвећености, па зато свим оним домаћим и међународним признањима, наш глумачки великан са истинским поносом и дужном захвалношћу може да дода још један - "Феномен Микија Манојловића" .

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације