ОДРЕКАО СЕ ВЕРЕ ЗБОГ ЈАСЕНОВЦА: Књига "Тајна испод мртве мачке" Предрага Савића открива мало познате детаље о Иви Андрићу

КЊИГА Предрага Савића "Тајна испод мртве мачке" (у поднаслову "Прича о несталим романима Иве Андрића") настајала је, по признању аутора, пуних десет година. Некадашњи новинар "Вечерњих новости", сада угледни адвокат, Савић је припремајући се за ово дело сакупљао обимну грађу и проучавао различите књиге, студије, новинске текстове, научне расправе, интернет странице, ТВ емисије, откривајући многе детаље о животу и делу нашег нобеловца.

фото Универзитетска библиотека

Тако је настала књига, за коју писац каже да је нешто између романа, драме и есеја, са елементима психолошког трилера. У фокусу су три Андрићеве мало познате преокупације: огорчење због усташких злочина у Јасеновцу, односи са Србима римокатолицима, као и фасцинација - црквеним звонима. Савићево дело говори и о потрази за изгубљеним романима нашег нобеловца, а кроз његову књигу дефилују и друге познате личности попут Слободана Јовановића, Марка Мурата, Миленка Веснића, браће Ива и Лује Војиновића, Мате Грацића, Антуна Фарчића, Виктора Новака...

- Први пут сам чуо за Андрићеву страст према звонима пре двадесетак година када су ме из редакције "Новости" послали да напишем текст о значају звона. С фото-репортером Зораном Јовановићем пронашао сам највећа звона у Чуругу, тешка шест тона - открива Предраг Савић како се зачела цела прича. - Радећи новинарски задатак, отишао сам у Музеј СПЦ код управника Слободана Милеуснића, тражећи да ми појасни историјат звона у Србији. Објаснио ми је да су она "уста Цркве", веома битна за идентитет народа и да су их због тога уклањали сви окупатори. Рекао ми је и да је Андрић био њихов велики заљубљеник, па је у својој библиографији имао 500 јединица о звонима. Хтео је да пише роман и студију о њима.

фото промо

Милеуснић је тада младом новинару сугерисао да потражи Андрићеву библиографију у Историјском институту САНУ. Тражио ју је, али није добио.

- Тек после десет година јавили су из Института да ми је одобрено да погледам. Истражујући, уверио сам се колика је била Андрићева љубав према звонима, посебно православним. Био је то повод да даље истражујем, а онда се отворила друга велика тема. Јер, Милеуснић ми је говорио и о Андрићевом пријатељству са Ивом и Лујом Војиновићем, прочитао сам нека писма... Тада сам почео да се бавим проучавањем Срба римокатолика. Игром случаја, управо у то време јавио ми се времешни Миљенко Рељић, унук др Мата Грацића, последњи Србин римокатолик који је живео у Аустралији као политички емигрант. Проучавајући различите изворе, схватио сам да је Андрић скупљао податке и да су његове везе са Србима римокатолицима биле веома јаке.

Андрић је, истиче Савић, помно истраживао и геноцид над Србима у Хрватској.

- Због њега се и одрекао римокатоличке вере. Имао је податке о страдањима преко Виктора Новака (писца Magnum Crimen), Ђура Виловића, па и Рафаела Лемкина, пољског адвоката и писца, творца дефиниције геноцида који је пребегао у Америку и од 1943. залагао се за увођење правног института геноцида. Андрић је знао све пољске интелектуалце и заслужан је што су многи од њих преживели. Као амбасадор у Немачкој први је дигао глас када је Хитлер ухапсио 183 професора Јагелонског универзитета у Кракову, планирајући њихову ликвидацију. Дигао је целу интелектуалну и дипломатску елиту на ноге и због његове акције као амбасадора, односно краљевског посланика Југославије, како се то тада звало, ослобођени су сви (101 професор) који су били старији од 40 година као војно неактивни. Његова снага и став оличавали су се и у чињеници да није учествовао у преговорима око Тројног пакта...

фото Приватна архива

Наш велики писац је од Слободана Јовановића (председника Владе у емиграцији), објашњава Савић, имао информације да од 1943. конзуларна представништва добијају податке да је у Јасеновцу већ убијено 400.000 до 500.000 Срба. Стизале су информације и од Драже Михаиловића, немачких официра и дипломата, као и од Адолфа Вогелника, Брозовог статистичара у НОБ-у. Андрић у то време већ схвата утицај Ватикана и Степинца.

- У једном тренутку долази у Београд, у Господар Јевремову улицу, у дом Лепосаве Беле Павловић и њеног оца дипломате. Показује им личну карту и каже да је ишао у полицију да тражи да напишу да је Србин, али да му избришу веру, римокатоличку, јер је огорчен због дешавања у Хрватској. Павловић га упозорава да се од вере одричу само комунисти, а он одговара да је тога свестан, али да је за разлику од других сувише стар да пређе на православље и зато жели да ибрише католичку веросиповест. И заиста, због злочина у Јасеновцу у његовим документима од тада не постоји податак о верској припадности. Књигу сам, дакле, засновао на неспорним историјским подацима, а тамо где их нисам имао користио сам машту, као и неке посредне доказе. Дошао сам до закључка да је сигурно припремао два романа која никада нису објављена: о звонима и Србима римокатолицима. Није ми јасно зашто су ове чињенице до сада сви заобилазили. Да ли због тога што је било непожељно и "неподобно" после Другог светског рата?

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације