СУЗЕ ЗБОГ ЛАУША, РАДОСТ ЗБОГ БИЉЕ: Редитељка и сценаристкиња Бранка Бешевић Гајић најавила премијеру филма о певачици на нишком фестивалу

ДОК је још стицала звање редитељке, данас докторка уметности Бранка Бешевић Гајић пожелела је најпре да свој дипломски рад посвети "неким тешким темама, не схватајући како се и зашто распала велика држава у којој је рођена". Ипак, послушала је свог професора Фетија Даутовића да одабере неку личнију причу, те да нико не би боље урадио филм о Жарку Лаушевићу, глумцу чији је рад од детињства пратила, најпре уз родитеље.

Игор Маринковић

- Родитељи су ми пренели љубав према доајенима, принчевима глуме какав је Жарко несумњиво био, памтила сам "Официра са ружом", "Стаклену менажерију" са Жарком и Меримом Исаковић... - сећа се Бранка како је "преломила":

- Како је у то време ретко ко био у контакту са Лаушевићем, Фети Даутовић повезао ме је са Ирфаном Менсуром, он са Жарком, и успели смо да најпре незаинтересованом Лаушевићу објаснимо да нам је та прича, трагедија која је преклопила две епохе, неопходна не због њега, него због свих нас. У истраживачком раду помогле су ми и "Новости", које су објавиле прву Жаркову књигу.

Бранкин ментор, професор Горан Пековић онда је преломио још једном, саветовавши јој да јој дипломски филм буде нешто друго, а да "Лауш" прерасте у њен први професионални филм. Тако је и било, укључена је и друга страна, на чему је и сам јунак, Лаушевић, први инсистирао - и после пет година дугометражно документарно-играно остварење "Лауш" је 2014. кренуло по фестивалима, почевши да жање овације и признања.

- Тај филм ме је свакако етаблирао у целом региону и постао нека врста моје личне карте - каже редитељка, која никако не успева да се помири са чињеницом да је њену прву професионалну филмску причу, о животној трагедији принца глуме, поново актуелизовао баш тако трагичан догађај као што је његов прерани одлазак.

Две године после "Лауша", снимила је - опет и као сценариста, играно-документарно остварење "Дом анђела" о немањићком манастиру Куманица у Полимљу - које је као њен мастер рад превазишло све критеријуме студентског филма и завршило у званичним фестивалским селекцијама. Уследио је играно-документарни филм "Свети Мардарије владика без адресе", о животу владике у Америци, а потом и "Сведочанства" о манастиру Тумане.

- Током карантина, да не бих полудела, а спремајући испит из анимације на докторским студијама, са монтажерком Невеном Јовановић снимила сам четири и по минута дуг анимирани филм "Корона", који је такође потом награђен - наводи редитељка. - Потом сам, током докторских уметничких студија из области дигиталне режије, наставила да истражујем, и настао је интерактивни дугометражни играни филм "Одлука", који се бави проблематиком партнерског насиља, тешком али свеприсутном.

Није, како каже, желела да критикује свет у коме одавно нема филмске траке, све је дигитално а филмови се гледају са телефона. Ипак, понудила је свој интерактивни дигитални филм публици - у правој биоскопској сали - где су могли да мењају крајеве по жељи, али је само искуство гледања филма ипак остало колективно, биоскопско. "Одлука" је потом, уз помоћ Cinnamon и "МС-Филм" продукција, развијена у стандардни играни филм, који такође до данас походи фестивале, а недавно је награђен у Прагу где је редитељка путовала на позив амбасадора Србије.

После дугометражног играног филма "Милојев дар" о подвижнику Другог балканског рата, уследила је посвета једне навијачице црно-белих, каква је Бранка Бешевић Гајић, легенди Црвене звезде - документарни филм "А у Лондону мук" о незаборавном потезу Дулета Савића, који су у филму "опевали" сви - од Ненада Бјековића до Матије Бећковића.

- Данас, ишчекујем премијеру биографског филма о Биљи Крстић, рођеној Нишлијки, а како је и продуцент Оливер Пауновић из тог града овај ће филм затворити Филмске сусрете у Нишу - открива редитељка и сценаристкиња која према нишком фестивалу гаји посебан сентимент, управо због Лаушевића и "Лауша".

- То је она фестивалска публика која је, на киши, најпре гледала филм а потом стајала и аплаудирала онда када Жарко није дошао да прими награду за "Боље од бекства", због чега је и он имао посебну емоцију према Нишу. Доживела сам и сама да видим срчаност нишке публике, када је током пројекције "Лауша" поново падала киша, он поново није био ту, а они су непоколебљиво аплаудирали. Поновили су се киша, сузе, аплаузи, и тај догађај се неминовно дубоко урезује у сећање. Срела сам се са нишком публиком и поводом пројекције "Одлуке", и радујем се што ћемо се ове године срести уз неку веселију тему, уз причу о њиховој Нишлијки, и нашој Београђанки, Биљи Крстић.

Бранка је после неке тридесете, престала да броји награде. Велико јој је признање ипак, што је, након смрти оснивача, одабрана да настави Смотру хрватског филма у Београду, коју је утемељио Стипе Ерцеговић, човек који је доследно радио на помирењу наших народа.

- Шеста смотра на јесен ће се одржати уз подршку хрватског Аудио-визуелног центра, Министарства културе Србије и Југословенске кинотеке - најављује још један свој ангажман редитељка, која управо ради и на другом играном филму, у продукцији кућа "Стела" (Хрватска) и Cinnamon. И овога пута филм је више но актуелан, већ од самог наслова који садржи ових дана пречесто рабљену реч - "Идентитет".

- То јесте филм о равноправности, опет је "женски", што желим да установим као свој заштитни знак, да постанем препознатљива као неко ко ствара јаке улоге за жене, даје подршку глумицама, и позивам колеге да учине исто - каже о новом пројекту Бранка Бешевић Гајић.

Игор Маринковић

Дигитално и филм?

- МОДЕРНО доба је унапредило филм и знатно олакшало процес рада на филму, почетком новог миленијума дигитална технологија достигла је помак - каже Бранка Бешевић Гајић на тему којом се бавила и као аутор, и са научног аспекта. - Пионирску улогу Џејмс Камерон одиграо је када је снимио 2003. "Духове из амбиса", специјално конструисаном 3Д дигиталном камером направљеној по Камероновим спецификацијама. Након великих припрема Камерон је снимио и "Аватар". Нажалост ни уложена средства, ни милионска публика нису довољни да би се "Аватар" сматрао одличним филмом. Редитељ је више водио рачуна о технологији и 3Д ефектима, а мање о наративу. Тако да је то можда негативна мера која је настала као последица модерног доба јер је многим ствараоцима у фокусу била техника, а не садржај.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације