ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Од Ибзена, преко Лорке, до Вршца

У НАРОДНОМ позоришту "Стерија" у Вршцу "Коштана" је већ била на репертоару 1945, 1948, 1957, 1974. и 1990. године у различитим извођењима.

фото приватна архива

Ове сезоне, у част обележавања стогодишњице од објављивања коначне верзије најпознатије драме Боре Станковића (1924, а игра се од 1900), редитељ Владимир Лазић је, уз велику помоћ музичара Нинослава Адемовића, кореографа Јелене Арсић и сцене и костима Софије Лучић заносну певачицу Коштану коначно драмски уобличио као симбол, пергинтовску потрагу за женом и за слободом, као недостижну колективну фантазмагорију, свеприсутну у чудесној ликовности ове магичне представе.

Социјални односи на линији Хаџи Тома (Јонел Куђија), Арса (Фуад Табучић), Митке (Иван Ђорђевић) постављени су ибзеновски, као реалистичка грађанска драма, у којој је традиција закон који се не може и не сме изневерити. Невине жртве тог патријархата су они који сањају сан о срећи, слободи и љубави, Коштана (Јована Божић), Васка, кћи Арсина (Јована Андрејевић Грујић) и Стојан, син Хаџи Томин (Милош Ђуровић), трагичне младости, жртвоване друштвеном и породичном насиљу. Жена, обесправљена у овом тиранском поретку, мора да трпи и да ћути, а репрезентативни, потресни узорци су Магда (Соња Радосављевић) и Ката (Моника Болдовина Бугле). Томе се, драмски ефектно и необично емотивно одупрла Коштанина мајка, Салче, у тумачењу несвакидашње Тамаре Тамчи Тоскић. Још једна изгубљена илузија су и сликовити Гркљан, Коштанин отац (Срђан Радивојевић), као и занимљива Галина (Корина Троћа)... Владимир Лазић је успео да друштвено, материјално и полно невидљиве (сиротиња, губитници, жене и деца) доведе до значаја "лица која делају", па нико од њих није, како је то било у пређашњим извођењима, само фолклорни украс, због песме, дерта и скандала, већ они живе свој живот на сцени са дубоком патњом, достојном трагичних јунака европске драматургије. Ибзеновски друштвено злоупотребљени Коштана, Митка, Салче, Стојан и Стана, уз Адемовићеву потресну, уместо фолклорну музику, постају и Лоркини јунаци, робови сопствене крви и страсти, бујне младости и неутаживе потребе за љубављу, као испуњењем сна о слободи избора.

Јована Божић је, у улози Коштане, вођена сигурном редитељском руком дала младој кафанској певачици драмско покриће, биографију и страст, неопходне за ову улогу - доказ снаге ове маркантне, даровите глумице. Утолико је њена одлична трансформација на крају, када је насилно удају, да неутралишу друштвени скандал, њена мирноћа, са којом одлази у, заправо, смрт, импресивно и замишљена и изведена. Неочекивани тандем Коштана-Митке, у тумачењу Ивана Ђорђевића, померио је имагинацијом редитеља и изврсном глумачком интерпретацијом значење животне промашености овог знаног Бориног трагичног јунака ка модерном драмском изразу, ка конфликту друштво-породица-интима, актуелног у свим временима. Ђорђевић је Митка тумачио са мало средстава, сведено, шкрто, да би читав његов емотивни потенцијал експлодирао у побуни против ауторитета традиције, а онда нестао, као и свака револуција, што се догоди пре времена у коме има шансе да успе.

"Коштана" Боре Станковића, можда најигранији текст на српским сценама, у Вршцу је проговорила о дубљим проблемима слободе, жртве и казне, блиско времену у којем сад живимо, које не оставља шансу ни за срећу, ни за трајне вредности друштва, породице и побуњеног јунака.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације