СВОЈ И НЕПОНОВЉИВ, ТИХИ ПЕРФЕКЦИОНИСТА: Монографија "Герослав Зарић Гера, Чаробњак сцене" Живадина Митровића

ЈЕСТЕ у свом послу постао ауторитет, мајстор, професор и арбитар. Јесте да му данас решења вероватно слећу на руку као припитомљене птице. Но, уз све то истиче га и издваја још једна ретка особина, а то је презир према линији мањег отпора. Никад није ишао њоме. Ниједном није поновио исто решење. Није се враћао на истоветну, раније проверену сценографску поставку. Непоколебљиво је одолео понављању и ликовној аутоцитатности, нарочито у случају када је више пута радио исти текст... Зовем га тихи перфекциониста зато што у његовом раду нема ничег разметљивог, нема никакве позе, он је човек који тачно зна шта ликовност значи.

фото Н.Скендерија

Овако о једном од најзначајнијих савремених сценографа сведочи Вида Огњеновић у књизи "Герослав Зарић Гера, Чаробњак сцене" Живадина Митровића. Међу корицама ове богато илустроване монографије, није само реч о око 200 (изведених) сценографија, педесетак признања, (између осталих, осам годишњих Стеријиних награда и девета за нарочите заслуге на унапређењу позоришне уметности и културе), већ и свему ономе што је овог уметника стварало, брусило и обликовало.

- Рођен сам и растао у Милутовцу, у брежуљкастом шумадијском пејзажу, окружен старим врбама и чворноватим чокотима винове лозе, који су дечјој глави стварали свет вила и вилењака - открива Зарић како су настајале прве бајковите слике из којих ће целог живота маштом бојити своју непресушну инспирацију.

фото приватна архива

Плакат за представу "Кир Јања"

Приповеда и да нико у његовој фамилији није сликао, али је отац свирао виолину и имао свој оркестар. Ипак, верује да је на њега посебно утицала очева потреба за естетиком: једини у селу уместо бетонске ограде засадио је дугачку алеју туја и шимшире, које Гера и дан-данас шиша и обликује као скулптуре...

Још пре поласка у школу, испред сеоске продавнице у прашини је дрвцетом исцртавао животиње, а због уверљивости цртежа од мештана је добијао бомбоне, па у шали кеже да су то били његови први хонорари. Већ са 14 година отиснуо се од куће да у Нишу упише средњу уметничку школу. Живео је у изнајмљеним собицама, без воде и грејања, са чесмом у дворишту, као и многи из његове генерације. Хватао је призоре у пролазу, одлазећи увече на железничку станицу да црта заспале путнике. Ни њему ни другарима, ништа није тешко падало - мислили да само тако и могу постати велики уметници.

фото приватна архива

Тих година током лета Гера би одлазио у Ровињ да црта уличне портрете и тако стиче вештину и сигурност, али и лепу зараду која му је омогућила школовање без помоћи родитеља. На последњој години Академије примењених уметности урадио је и своју прву сценографију - за монодраму "Кројцерова соната" у извођењу Гојка Шантића 1976. године на Фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну.

Високи уметнички домети најавили су се већ његовим ангажманом у испитној представи Егона Савина "Просидба и свадба", с којом је отворена позоришна сцена ДК Студентски град. Тако је почела сарадња два велика зналца, који ће заједно урадити чак 24 представе. И прва сценографија у институционалном позоришту носила је Савинов редитељски потпис: "Лов на дивље патке" у Атељеу 212. Његове сценске метафоре с наглашеном ликовношћу брзо су привукле редитеље, па је постала ствар престижа "добити" Геру за своју представу.

У сценографским решењима проналазио је равнотежу између реалног и театралног, остављајући за собом увек исти, уједначен квалитет. Архетипске слике детињства, изражене у блискости сликарства и сценографије у Зарићевом раду, највидљивије су у дечјим представама у којима је потпуно ослобађао своју машту.

- За ледени дворац у "Снежној краљици" добио је аплауз на отвореној сцени и велики број струковних награда. Тако је и са спектакуларним бродом Капетана Куке у "Петру Пану": кад се појави на сцени, увек изазива одушевљење у публици. Међутим, иако су његове сценографије за наше бајке спектакуларне, та спектакуларност никада није сама себи сврха - истиче редитељ Милан Караџић.

фото приватна архива

А како његово мајсторско "писмо" изгледа на позоришној сцени можда најбоље илуструје приређивач монографије Александар Милосављевић пишући о Гериној сценографији у представи "Је ли било кнежеве вечере" Виде Огњеновић у СНП:

- На позорници видимо и новосадски салон с краја 19. века, и скромну монашку собу Илариона Руварца, и редакцију листа "Застава", али и дунавску обалу. У финалној сцени, у дну сцене, захваљујући сценском светлу, наслутићемо моћни Дунав, а под позорнице (раширени листови новина) ће се по централној оси размакнути, што ће на ефектан начин материјализовати метафору која произилази из драме.

Бити и остати свој, животни је и стваралачки кредо Герослава Зарића. А како то изгледа на делу, сведоче његове речи:

- Најпре истрајати на својој мисли колико можеш, а да не штетиш туђој. Да погураш туђу мисао кад треба, да доградиш ако можеш, да прихватиш сугестију, а да се не одрекнеш своје естетике и поетике. А онда, ту је нешто што се зове рукопис. Он се не мења, ма како различите биле биле теме које обрађујеш. Када се све то обједини, ако си доследан, остајеш препознатљив, у сценографијама које немају баш никакав предуслов да личе једна на другу, али је то, ваљда, она непозната нит која одваја уметност од неуметности.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације