НАДАХНУЋЕ МИ СТИЖЕ ИЗ НАШЕГ ХУМОРА И ТОПЛИНЕ: Интервју - Ненад Јовановић песник, добитник Дисове награде

НИ после оволико објављених песничких књига, не знам шта је поезија. Особа која исписује ову реченицу више није кадра да напише, а у неким случајевима ни да проницљиво прочита, многе текстове који ће заувек припадати њеној биографији.

Фото Библиотека Чачак

Ове су речи којим разговор за "Новости" започиње песник Ненад Јовановић (51), овогодишњи добитник Дисове награде, коме је ово престижно признање уручено прексиноћ, на свечаности у Градској библиотеци "Владислав Петковић Дис" у Чачку. Том приликом је објављена и књига "Меснати цветови" (што је део издавачке делатности 61.

Дисовог пролећа, као и каталог изложбе о песниковом стваралаштву и 55. број часописа "Дисово пролеће"), збирка у којој су се нашле изабране и нове песме овог "несвакидашње радозналог песника, истинског истраживача језика, гласа и звука, песме и садржаја који се постепено стапају у асоцијативну, динамичну и стилскојезички ефектну целину", како је навео Гојко Божовић у поговору ове књиге у издању чачанске библиотеке.

Ненад је рођен у Београду, где је дипломирао филмску и ТВ режију на Факултету драмских уметности. Магистрирао је филмски сценарио на Универзитету Јорк у Торонту, а докторске студије театрологије завршио је на Универзитету у Торонту. Живи у Канади и САД, где ради као професор на државном Универзитету Рајт у Дејтону, односно предаје разне курсеве филмске историје и теорије.

Како сте се одлучили за живот у иностранству?

- Почео сам са објављивањем песама 1992, док је моја прва књига објављена 1993. године. Са мањим паузама у иностранству живим од 2000. године. Ја сам економски емигрант, јер овде нисам могао да живим од свог посла. Живот тамо је значајно утицао на моје стваралаштво. То је животно окружење где је култура другачија од наше, језик је другачији, то је поднебље где се не једе бурек за доручак, где се не навија за Црвену звезду или Партизан, већ за неког трећег. Канада је емиграциона земља, трудите се да задржите старе навике, али је нормално да, ако живите у Африци, да ће афрички мотиви упливати у вашу поезију. Чудно би било да живите у Танзанији, а да само пишете о цару Лазару.

Да ли вас је изненадила вест да сте овогодишњи лауреат Дисове награде и има ли у вашој поезији сличности са Дисом?

- Изненадило ме је ово признање, али није необично. Када је реч о мојој и његовој поезији, незахвално је, тешко је избећи тон који може да зазвучи хвалисаво, али бих рекао да додирне тачке постоје. То је та широка оријентисаност Диса ка модерности, његова способност да осети пулс савремености његовог доба, коју он на предиван начин дочара у сопственим стиховима. Не свесно, већ инстинктивно и ја сам тежим ка томе.

Кроз вашу поезију, стиче се утисак, често провејава пародија?

- Иронија, цинизам и пародија су битан појам у поезији. То су заправо алатке за успостављање одмака од оног чиме се песник бави, али, ипак, веома користан, јер омогућава критички осврт на теме које су предмет певања, односно којих се песник дотиче.

Где проналазите инспирацију за ваше стваралаштво?

- Уживам у својој земљи. Најдрагоценији су ми моменти у којима сам изложен свакодневици, разговорима на јавним местима. Ево, јутрос ми је дан почео кафом на пијаци у Чачку, где сам слушао разговоре људи који се познају или не, и тако сам лепо уживао у мелодици свог језика, у смислу за хумор који људи показују у свакодневним разговорима, као и у топлини у међусобним контактима. То је један од мојих извора инспирације, а снагу црпим одасвуд из света. Драго ми је да сам у Чачку. Овај град ми је пробудио неки регистар осећања која неко време нисам осећао у неким другим срединама.

Пратите ли домаће песништво? Да ли се може упоредити са стваралаштвом у Канади или САД-у?

- Пратим и покушавам да останем информисан о свим домаћим песницима, ствараоцима. Прихватам препоруке пријатеља за нове наслове. Са друге стране, сцена поезије Америке и Канаде је непрегледна и чак не покушавам ни да стекнем целовит увид у главне токове америчке и канадске књижевности, јер то је немогућ задатак, посебно за некога ко радно време проводи у канцеларији, учионици, а не као песник или неко ко стално тумачи књижевност.

Како се одужити Дису?

- Не може се нико и никада одужити Дису. Изванредна је ова манифестација (Дисово пролеће). Ова земља би требало да чини више за неговање културне традиције, не само песничке речи, већ уметности уопште.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације