НАШ МЕНТАЛИТЕТ НАЈБОЉЕ САЧУВАН У ЛИТЕРАТУРИ: Душан Ковачевић, интервју

ВЕЛИКИ јубилеј обележиће наредну сезону Звездара театра - четрдесет година постојања. На дан када се дигла прва завеса с "Мрешћењем шарана" Аце Поповића, 8. октобра (1984), премијерно ће бити изведен нови комад Душана Ковачевића под интригантним насловом "Удовица живог човека". Као и обично, коначни текст настао је после више верзија, зна се подела (а и редитељ), па је прослављеном драмском писцу остало довољно времена да погледа и нека нова редитељска ишчитавања његових старих комада, као што је недавно био случај (са "Лари Томпсоном") у Шапцу.

Фото Н. Скендерија

- Не мешам се ја пуно у то. Ево, овог тренутка завршио сам разговор са управником позоришта у Задру. Један стари глумац одлази у пензију, па ће тамо играти "Професионалца". Моји комади одавно живе свој живот. Оно што сам писао пре педесет година сад се игра у неким позориштима на један други начин, а с каквим успехом зависи од квалитета позоришта и квалитета људи који раде - каже, за "Новости", Ковачевић.

Ипак, као и са многим другим делима и ауторима, понекад се дешава да у новом "инвентивном" читању, јунаке и радњу редитељ смести не само у друго време већ и околности, па се таквим "осавремењивањем" изгуби и смисао.

- Када сам ишао да гледам представе у Србији, окружењу, као и иностранству, сусретао сам се са свим и свачим. Морам рећи, већина се чврсто држи концепције комада. Пишем прилично каузалне текстове који не могу много да се померају. Већ током самог писања настају скоро трилер приче, а ако крену да се измештају из своје основне идеје могу да поприме потпуно друго значање. То, генерално, није добро, јер да сам хтео да напишем нешто друго, друго бих и написао. То се односи и на комад који сам недавно завршио: урадио сам скоро десет разних верзија и неће моћи да се ту пуно помера и експериментише. А, наравно, да тога има, одавно је познато. Колико пута смо видели или чули да је Хамлета играла жена... Иначе, кад сам гледао једну своју представу нисам знао о чему се ради: почела је крајем, онда је редитељ решио да иде према почетку. На паузи сам питао пријатеља: "Је л` ти знаш о чему се овде ради?!" Гледао сам и једног "Балканског шпијуна" где је сценографија била сва у црвеном. Као, симбол комунизма. Такво банализовање је контрапродуктивно и обесмишљава причу - каже Ковачевић.

фото В.Данилов

И наслов нове драме је својеврсни оксиморон ("Удовица живог човека"), с поднасловом "Преписивање живота". Попут многих Ковачевићевих дела, суштина и јесте у "преписивању" онога што живимо и чијим екстремима сведочимо, чије друштвене девијације на крају уђу у термалну фазу:

- Да, преписивање живота у већини је мојих дела. Наравно, стилизовано и згуснуто. На сцени се проток времена убрзава, а чим се нешто сажима, ви радите нешто што је, условно речено, стилизовано. Поготово у мом случају. Тако су се махом моји комади жанровски одређивали као, да не кажем црне, већ тамне комедије. То је мој рукопис. Одрастао сам на литератури која је блиска комедији, а с друге стране, са озбиљним потекстом и причом. "Удовица живог човека" је, условно, прича о женским проблемима и породичном наслеђу. Да не би био само мрак (јер насиље у породици је страшан и тежак мрак), има елемената апсурда и комедије. Када би се насиље експлицитно приказивало, било би ужасно. Онда то не би била уметност већ полицијска реконструкција...

Разне су врсте злостављања, а "Балкански шпијун", додаје наш писац, био је прича о психичком насиљу: човек кога малтретира држава, малтретира жену и претвара је у другу личност.

- Када држава, или систем, или све организације које би требало да штите породицу не воде рачуна о заштити једне жене, онда то може да се ради и на обичајном праву. Ако неће држава да ради, онда ћу ја да штитим. Отприлике је то та прича, али је много компликованија с неколико токова - истиче Ковачевић.

На питање да ли ће ово бити још једна драма и о нашем историјском и менталитетском наслеђу, Ковачевић потврђује, истичући да је не само код нас него и у свету, то питање традиције:

- Постоје лепи трагови који се чувају и настављају, као и неки виолентни, проблематични. Питање традиције и менталитета дубоко је укорењено, и свесно и несвесно у једном народу. Када кажете "немачки народ" или "италијански народ", имате неке архетипове шта то отприлике представља... Различити су менталитети приказани кроз уметност. Пошто је филм најексплицитнији, најбржи, најочигледнији вид уметности, онда док га гледете размишљате какав је то менталитет. Кад кажете "менталитет севера", сетите се Бергмана. "Руски менталитет" вас асоцира не велике романописаце и мислите да је то - то. А у већини случајева, то јесте тачно. И српски менталитет је најбоље сачуван кроз српску литературу. Кренимо од Стерије, "Родољупци" су и дан-данас најпопуларнији. Наставимо са Стеваном Сремцем, његовим романима и причама, да дођемо до Нушића. У међувремену, ту су Бора Станковић и Лаза Лазаревић, мој Шапчанин. Кроз литературу имамо целу причу о менталитету, обичајима, праву, правди. Уметност је, заправо, идентитет једног народа. Све остало пролази, власти се смењују. Кад данас кажете "Госпођа министарка" и поставите питање ко је тада био председник Владе, знаће само пет историчара. А ко је Живка министарка, знају углавном сви! Тако је било и тако ће бити.

На констатацију да Звездара театар, за разлику од многих београдских позоришта, и даље прави представе за публику, уз питање како као писац, редитељ и управник театра објашњава утркивање управа да поставе "негледљиве" представе, Ковачевић одговара:

- То је питање политике позоришта. Мислим и да је последица судара великих експеримената и амбиција неких људи да буду значајнији од самог дела на сцени. И ту почиње велики неспоразум. Ако узмете да радите једног Нушића, на пример, онда га радите онако како је написао. Јер, да је хтео нешто друкчије, друкчије би урадио. Немојте му додавати, немојте од њега правити нешто са чим се не би сложио. Уосталом, постоје архивирани Нушићеви рукописи у којима бележи шта је све видео, доживео, каква је "чуда" гледао. Било је и за његовог живота неуспешних експеримената, њега је тешко редефинисати.

Редитељске "слободе" у тумачењу писца и дела, биле су главни разлог због којег се Ковачевић још 1986. године одлучио да сам постави на сцену "Клаустрофобичну комедију":

- Режирам из једноставног разлога: ако проведем годину и више исписујући један текст, хоћу да га видим тако као што је написан. Буквално, сваку реченицу и све дидаскалије. Радећи нови комад до те мере сам га прецизно изрежирао на папиру да сам рекао глумцима кад смо се први пут срели: "Даћу вам текст и можда ћу долазити да режирам, можда нећу. Ви сте добри глумци, да вас учим глуми не пада ми на памет. Све ту пише - кад ко уђе, кад изађе и шта ради. Доћи ћу као публика само да посматрам и видим да ли ми нешто смета. Иначе, док пишем, ја комад "гледам" на сцени. И тако годину дана. Зато не могу да гледам нешто друго. Чак ни сценографију, у тексту напишем и "врата су на левој страни".

У новијој позоришној пракси много тога се променило, па све чешће на чело кућа долазе људи који ни у својим примарним професијама нису остварили високе резултате, ипак, добили су прилику да воде велике театре:

- Није то ништа ново. И раније како која партија дође на власт, у већини позоришта поставља своје људе. Али, било је више поштовања: није могло да се деси да управик озбиљног позоришта буде неко ко је залутао у позориште или је у њему био три пута. Морао је да буде из струке, поштован и чврсто утемељен. Погледајмо историју наших великих позоришта, то су све имена. Да не помињемо Нушића који је био и управник, Бојана Ступицу, Миру Траиловић... Не знам, а да вам право кажем, много ме и не занима. Ја сам дошао пре 40 година у Звездара театар: прво као човек који је био у организацији стварања новог позоришта, онда као писац, редитељ, управник. Пре тога петнаест година сам провео у Атељеу 212, као писац и пријатељ куће у управним одборима. Имао сам среће да радим са највећим именима. Привилегија је и да су велики глумци били и моји пријатељи.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације