СВЕТСКО БЛАГО У СРПСКОЈ РИЗНИЦИ: Цртежима највећих аутора историје уметности Народни музеј обележио 180 рођендан

ПРОСЛАВЉАЈУЋИ своју значајну годишњицу, пуних 18 деценија трајања, Народни музеј послао је и поруку да ова ризница наше националне баштине, према значају онога што чува, превазилази локалне и регионалне оквире. Да не заостају за европским колекцијама, управо је посведочила, у оквиру прославе јубилеја отворена изложба "Тела и простори", ауторке др Драгане Ковачић, која је пред публику изнела мање познате драгоценсти из збирке цртежа страних уметника.

Пабло Пикасо, Ентеријер са три фигуреФото Народни музеј

Међу деведесет и шест дела европских уметника, из Немачке, Француске, Велике Британије, Русије, Италије, Бугарске, Холандије и Белгије, који су стварали у оквиру уметничких праваца од романтизма до класичне авангарде, налазе се и она која су потписали неки од најважнијих аутора у историји уметности. Реч је о цртежима Камија Короа, Адолфа Манцела, Пјера Бонара, Едгара Дега, Пјера Огиста Реноара, Пола Сезана, Винсента ван Гога, Пабла Пикаса, Ел Лисицког, Мохољи Нађа, Николаја Рериха, Огиста Родена, Жана Коктоа, Амадеа Модиљанија... Поставу чине и дела мање познатих уметника, која се сада први пут представљају јавности, а преко којих може да се прати пут уметничке линије, од четврте деценије 19. века до пете деценије 20. века.

Фото Народни музеј

Идеја изложбе је да се прикаже како су две велике и константне теме европске визуелне уметности - тело и простор, тумачене у временима у којим се битно мењао однос према човеку и околини. И то на медију цртежа, који обухвата различите технике и формате, од малих, успутних забелешки до завршених, аутономних дела великог формата. Експонати ове изложбе, отворене у петак увече на атрактиван, мултимедијани начин (уз говорење поезије и балетски перформанс који је пратио ритам елетронске музике и "усмеравао" поглед гледалаца, чак и у директном, физичом контакту) сведоче о чињеници, да и захваљујући делима из ове збирке, Народни музеј Србије данас има водеће место међу музејима у овом делу Европе.

- Наша збирка цртежа, али и шире радова на папиру, графике, могу слободно да кажем, најбогатија је музејска, јавна колекција европских аутора на овим просторима - наглашава у разговору за "Новости", аутор изложбе др Драгана Ковачић. - Она броји више од 400 цртежа. Мањи део ових радова је из 16. до 18. века, док их је највише из 19. и прве половине 20. века. То је био један од разлога да се тај сегмент прикаже поводом јубилеја. Реч је о изузетно вредним уметничким делима.

Радови на папиру се, наставља саговорница, сами по себи ређе излажу, и у краћим временским периодима, због осетљивости материјала, па су се одлучили да покажу управо најрепрезенативнији део стране уметности који поседују, и да се нашој јавности приближи значај Народног музеја у том смислу:

- Нас свет признаје, а Народни музеј је на изузетно високом, професионалном, музеолошком нивоу, у тим стручним, светским оквирима, управо захваљујући страним колекцијама - тврди др Ковачић. - Ми смо, пре свега, познати по збиркама импресиониста, појединачних уметника, па смо радили, додуше не често, у два-три случаја, и њихове монографске изложбе.

Фото Народни музеј

Народни музеј, према њеним речима, има 58 дела Огиста Реноара, 29 дела Едгара Дега (сва његова дела су на папиру, реч је о цртежима и пастелима), а уз то, у последњих тридесетак година, монографски су приказане и слике Пола Гогена. Поред жеље да се прикажу ова, али и многа друга велика имена, без којих се не може испричати ниједна прича, саговорница наводи још један мотив настанка ове поставке, а то је да се представе и други уметници, из осталих средина, не нужно Француске, која је била метропола и расадник модерних стремљења:

- Повезивањем тих аутора из других земаља са најзвучнијим именима, кроз неку врсту поређења, на изложби је успостављен један други ток, други поглед.

Ова историчарка уметности као пример тих паралела, које се провлаче кроз поставку, наводи две варијанте "Девојке која плеше" Реноара, крај којих стоје скице за балет "Сњегурочка" Рериха:

- То је изненадни сусрет два уметника који су на исту тему говорили.

Иако је главни мото изложбе "Тело и простори" прожимање те две велике теме читаве историје визуелне културе и уметности, од вајкада до данас, та тема се и продубљује, додаје саговорница:

- Током 19. века се тај однос према телу и пре свега према простору, суштински изменио захваљујући променама у комуникацији, али и у целокупном западном друштву. Уметници су на овај, или онај начин, неки експлицитно, неки имплицитно, и кроз цртеж, и то можда несвесно, заправо одговарали на те промене у свету око себе. Тако су простори 19. века, на изложби представљани кроз одређене наративне сегменте. Њих пратимо од пејзажа, преко пејзажа са људима који раде, па руралних мотива, затим, градских амбијената - кафане, света забаве, затим суднице, егзекуције... Кроз све оне просторе, заправо које је западно друштво, којем и ми културолошки припадамо, створило.

Тако су на радовима присутни и мотиви рат, као и топлина и угодност, једна идилична и поетична слика куће и дома, открива ауторка поставке:

- Али, ту је кућа која је и место рада, где није све идилично у међуљудским односима, она је и место где сиромашни налазе своје уточиште, што се види из цртежа Винсента ван Гога. У одређеном тренутку створена је једна врста отклона у односу на тај друштвени простор, а ствараоци су према њему почели да се односе критички, да га напуштају и стварају своје, нове просторе. То је кључна тачка, кључни моменат изложбе, када се из једног, више или мање реалистичког стања, прелази у симболизам, подсвест, у неке друге просторе, које сада стварају сами уметници. Изложба се завршава делима руских конструктивиста и Мохољи Нађа, његовим конструктивистичко апстрактним композицијама, које управо показују тај симболички простор у оном свом крајњем виду у периоду модерне.

Фото Народни музеј

Атрактивност ових радова подстиче и једно не мање интригантно питање: на који начин су стигла у нашу националну ризницу. Већина њих, открива саговорница, води порекло из домаћих приватних колекција:

- Начин на који су дела доспевала до Народног музеја најбоље говори о повезаности и интегрисаности наших људи у европско друштво. Када је реч о француским импресионистма и постимпресионистима, незаобилазна је збирка Ерика Шломовића. Он је имао директну везу са Европом, као и Растко Петровић и Љубомир Мицић. Они као колекционари и њихове збирке најбоље говоре о суштини порекла ових дела. Збирка Шломовића је, подсећа Ковачићева, дошла 1949, док је колекцију Растка Петровића његова сестра Љубица Луковић поклонила 1971. године:

- Његова и Мицићева колекција се могу поредити по томе што су настајале из директног контакта са уметницима, из пријатељстава. Из Расткове збирке овде су заступљени радови Жака Коктоа, Макса Ернста, Модиљанија, углавном модернисти и надреалисти. То није велика, али је заиста драгоцена збирка. А Мицићеву збирку углавном чине дела из руске авангарде.

Новитет поставке је и то што уместо легенди, где се обично наводе подаци о делу, уметницима и токовима, који се могу наћи у разним књигама из историје уметности, овде стоји - поезија.

- Она је ту да се вратимо неким вредностима. Бирала сам стихове песника који су стварали у исто време, и оне који се поклапају са оним што је представљено на цртежу, али никако као илустрација - објашњава саговорница. - Негде ти стихови представљају моменат зачуђења, у коме се налази дубљи, унутрашњи смисао. Сматрала сам да на тај начин проширујем простор читања, односно ослобађам савременог посматрача, који је препун информација и факата, да се врати нечем што је стих, једна од највиших духовних форми. То је поезија Гетеа, Бодлера, Артура Рембоа, Малармеа, Марине Цветајеве, Мајаковског, Растка Петровића, а има стихова и на наполитанском дијалекту. Битно ми је било и да се уз преводе песама (потписани су сви преводиоци), појаве и оригинални стихови, па је на поставци присутан и шпански, и руски, француски, што даје специфичну звучност.

Посматрачима је, тврди Ковачићева, на овај начин послала поруку да не буду пасивни:

- Жеља је била да се они повуку у нешто, да нешто прочитају, да се замисле. Да створе лични доживљај. Нисам желела да намећем свој доживљај. Било је важно да у генералном току на поставци стоји прича о промени перцепције стварности и стварању сопствене стварности код уметника, а оставили смо могућност да сваки гледалац за себе створи сопствену перцепцију.

Без обзира што су глобално музеји постали огромна потенцијална роба, где се све продаје и распродаје, ауторка ове поставке противник је тог јефтиног конзумирања уметничког дела.

- Мислим да је цртеж веома добар медиј да се то избегне, јер захтева да му се мало више приближите. Он није нужно комерцијалан, мада су овде на изложби веома звучна имена, и нуди једну другу причу. Зато сам и желела да дам једну другу димензију изложби, да се људи наведу да застану и неко време посвете својим мислима и да их подстакнемо на менталну активност - закључује др Драгана Ковачић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације