КУЋА ЈЕ ТАМО ГДЕ СЕ РАДО ВРАЋАМ: Промоција романа "Бескућник" Намика Кабила у галерији Културног центра Београда

НАМИК Кабил - писац, сценариста, режисер и помало глумац, помало Југословен, мало више Босанац, још више Херцеговац, веома много Требињац, а истовремено и Сарајлија, али и Американац из Лос Анђелеса.

В.Ц.С.

Овим речима је Иван Миленковић, филозоф, преводилац и књижевни критичар, представио Намика Кабила, аутора романа "Бескућник", на промоцији књиге у Галерији Артгет, Културног центра Београда.

Миленковић је роман окарактерисао као "причу о различитим идентитетима". У питању је, у ствари, завршни део трилогије (прва два су "Амаркорд" и "Исијавање", од којих је потоњи објављен код нас, као и "Бескућник" у издању Академске књиге).

- Наша сарадња са Намиком Кабилом кренула је пре две године, када сам од пријатељице добила хрватско издање "Исијавања", уз препоруку: "Ово мораш да прочиташ" - казала је на промоцоцији Бора Бабић, директорка и главна уредница Академске књиге. - Почела сам да читам и нисам могла да се зауставим. Неке реченице сам чак супругу читала наглас. Намик Кабил је човек блиставе дууше, озбиљне нарације, у романима шаље поруку љубави и праштања.

Сам Кабил признао је да је поносан на "хибридност властитог идентитета" и, на Миленковићев наговор, испричао како му је недавно рађен ДНК тест за неки пројекат и како се испоставило да је 80 одсто његовог ДНК германског порекла:

- Био сам немало разочаран. Надао сам се да имам трагова јеврејске, иранске, курдске, циганске крви. Али, после сам схватио да заиста имам неких немачких особина, као што је неумољива тачност. Никада не касним. Иначе, осећам се и као Херцеговац, и као Босанац, и као Југословен, и као грађанин света - каже Кабил.

Радња романа "Бескућник" лоцирана је добрим делом у требињску кућу после смрти Кабилових родитеља, када он треба да је исели и по глави пребира њихов и свој живот, одрастање у граду, насилан одлазак...

В.Ц.С.

- У сва три дела трилогије чудна кућа у Требињу помало је жива. Често неће или хоће да га прими, он често не може да је истера из себе или не може у њу да уђе - приметио је Миленковић.

Кабил је констатовао да је фокус његове књиге на осећају губитка после смрти родитеља, јер дом је тамо где су родитељи. Без њих зидови куће су хладни:

- У то време питао сам разне људе где им је кућа, где им је дом - наставио је Кабил. - Били су збуњени. Неки, који су у том тренутку зидали велике, озбиљне куће, рекли су ми да не знају где им је дом, док су ми други, који живе у 10 - 15 квадрата, рекли да тај простор осећају као свој дом. За мене, кућа је тамо где се радо враћам. Човек их може имати једну, више или чак ниједну. Једна пријатељица ми је рекла: "Мој дом је тамо где ћу се укопати." Збунила ме је, о смрти нисам размишљао у контексту дома.

Једно време, пошто је деведесетих отишао из Требиња, Кабил је у Лос Анђелесу радио као таксиста и живео у нечему што је у "Амаркорду" назвао ћумезом. Данас признаје да је и то био његов дом:

- Једно је био онда, а друго данас, из ове визуре. Али јесте био склониште од спољног света од ког сам се престравио насилним измештањем, али и драги дом у ком сам провео девет важних и трауматичних година живота. Занимљиво је како се наше прошлости никада не заврше, него их само бојимо другим бојама.

Кабил је причао и о сећању и његовој непоузданости, односно учитавањима које нам диктира душа. Тако је, како каже, као дете био и још је одушевљен филмом Емира Кустурице "Сећаш ли се Доли Бел", ком је "додавао свој подтекст", па када је препричавао пријатељу, овај му је узвратио: "Не лажи, гледао сам филм. Тога нема!" Овим учитавањима, Кабил се, у ствари, уклопио, како је приметио Миленковић, у Деридину мисао да је сећање - стваралачки процес.

Кабилови читаоци могли су још да чују да му је омиљени писац Иво Андрић, да је за њега писање прозе музичко, ритмичко искуство, да је у књижевности храбрији него у животу, и да му се јављају читаоци, чак и у реду у пошти, уз дирљиве опаске да су његове књиге заправо књиге о њима и њиховом животу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације