СВЕТ ОБЕЛЕЖАВА СТО ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ЈЕДНОГ ОД НАЈВЕЋИХ ФИЛМСКИХ ГЛУМАЦА СВИХ ВРЕМЕНА: Брандова глума тешка као олово

ТРЕЋЕГ дана априла пре равно једног столећа, у Омахи, Небраска, рођена је легенда - Марлон Брандо, икона златног доба Холивуда, један од највећих глумаца свих времена. Светом је минуо пре две деценије, али легенда и даље живи.

Фото IMDB

Премда га је, у складу са њиховом опсесијом "егзактним" листама и редним бројевима, Амерички филмски институт прогласио "четвртом највећом мушком филмском звездом свих времена" - шта год то значило и којим год критеријумима се руководили, Марлон ће Брандо за многе остати број један. Непоновљив, јединствен, у много чему.

Брандо је, рецимо, био идол - Џемса Дина, који му је отворено рекао да га копира као глумца и особу. Кад их је Елија Казан међусобно упознао на сету филма "Источно од Раја", Дин је био нервозан због присуства свог хероја, признавши Марлону како не само да имитира његову глуму, већ и његов стил живота, како учи да свира цонга бубњеве и вози мотоцикл... Ипак, Брандова је глума била описана речима "тешка као олово", док је Динова "живахна и разиграна". Можда због Брандовог супериорног глумачког дара, или због разлика у темпераменту, а можда и због тога што су се Марлонова личност и темперамент истински преливали у живот, а тај је живот био нераскидиво повезан са глумом, са збивањима и ликом на платну.

Копирао га је, исто тако, и Елвис! Јер невероватно харизматична, експлозивна појава Бранда исијавала је са платна сирову сексуалност, неодољиво привлачећи публику. Бунтовничка култура, уз незаобилазне мотоцикле, кожне јакне, џинс, која је инспирисала генерације бунтовника - са разлогом или без, развила се захваљујући филму "Дивљак", пре свега Брандовој јединственој личности и карактеру. Одувек је бивало тако. Начин на који је живео, све што је радио, остављало је трајан траг, захваљујући огромној снази талента и запањујуће упечатљивој личности, све што је чинио Брандо и све што је чинило Бранда утискивало се - у вечност.

Двоструки је добитник Оскара, који се и када је реч о статуетама америчке Академије, памти по оној коју је одбио да прими, и скандалу који је притом "режирао", пославши Сашен Мало Перо, глумицу индијанског порекла, да на церемонији обзнани како је разлог одбијања - глумчев бунт против дискриминације Индијанаца и начина на који их Холивуд приказује.

Био је први који је на велики екран донео технику "методске глуме", остаје забележено да је његов сирови и натуралистички приступ донео нови стил извођења у Холивуд педесетих година прошлог века. Не само зато, колико год га пута проглашавали за четвртог или четрнаестог на некој листи - Марлон је Брандо по много чему најутицајнији глумац столећа за нама.

Млади је Марлон понављао разреде, бивао избациван из школе, обичне и војне, а уместо да почне да копа канале у америчкој забити, пошао је за сестрама у Њујорк. Како је и током свог недоследног школовања доследно показивао склоност ка глуми, у њујоршким глумачким школама сусрео се са Станиславским и "методом". Већ са двадесет, доспео је до Бродвеја и био проглашен најперспективнијим младим глумцем, бриљирајући у представи која је у целости представљала промашај, или тек комерцијални подбачај.

Први наступ на филму имао је у улози ветерана параплегичара у филму "Људи", 1950. Како би се припремио за улогу, Брандо је провео месец дана у кревету у ветеранској болници.

Пожелео је да заигра Стенлија Ковалског, отпутовао у Масачусетс где је лета проводио Тенеси Вилијамс, а овај је видевши Бранда - одмах знао да је Стенли пред њим. "Трамвај звани жеља" у режији Казана винуо га је међу звезде, Брандова глума била је - револуција, нешто до тада невиђено. Номинован је за Оскар те 1951, а номинације су се наставиле и следеће три године за улоге у филмовима "Вива Запата!" 1952, "Јулије Цезар" 1953, и "На доковима Њујорка" који му коначно доноси ту статуету 1954. Тих је првих пет монументалних улога поставило нове стандарде, за друге глумце, и за самог Бранда.

Ипак, крајем педесетих каријера му губи правац и енергију, а до краја шездесетих тврдокорна репутација и наступи у маргиналним филмовима чине да његова звезда почиње да гасне. Све до 1972. и нове прекретнице - Вита Корлеонеа, роле у којој се показао до те мере сензационалан да је Копола готово преклињао студио да пренебрегне Брандову репутацију, оне која ће му донети могућност да одбије свој други Оскар.

Фото IMDB

Бриљирао је Брандо и после, у филму Бернарда Бертолучија "Посљедњи танго у Паризу", опет код Кополе у "Апокалипси данас", у роли за коју је добио милион долара да заузврат не би испоштовао нити један захтев, а после које ће његова дебљина и - тежина, у сваком смислу, уз непоновљиву мушичавост, одређивати даљи ток каријере, која неминовно залази... Све до 2001. и последњег филма.

Озлоглашеност и својевољни егзил из Холивуда, сукоби са естаблишментом и продуцентима с једне, а активизам и бескомпромисна борба за идеале са друге стране, обележили су Брандов живот, до краја, до јула 2004. када је део његовог пепела расут на вољеном Тахитију, а део у Долини смрти.

Циклус у Кинотеци

ПОВОДОМ стогодишњице рођења, Југословенска кинотека приредила је циклус од чак 17 филмова једног од највећих глумаца свих времена. Од 14. до 22. априла биће приказана два филма која су му донела Оскаре за најбољу главну улогу - "На доковима Њујорка" (1954) Елије Казана и "Кум" (1972) Френсиса Форда Кополе, а такође чувени Казанов "Трамвај звани жеља" (1951) и Кополина "Апокалипса данас" (1979), затим контроверзни "Последњи танго у Паризу" (1972) Бернарда Бертолучија, те "Потера без милости" (1966) и "Двобој на Мисурију" (1976) Артура Пена.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације