ЖИВЕО ЈЕ ИДЕЈУ СВЕТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ: Поводом одласка преводиоца и уредника Александра В. Стефановића

ИМА наших људи који су, стицајем разних околности, много познатији и цењенији у свету него код куће. Међу тим ретким вредним и моћно образованима је Александар В. Стефановић, преводилац, књижевни уредник и издавач који је минуо светом пре неколико дана у 98. години.

Фото Миа Медаковић Топаловић

Рођени Нишлија, овај ерудита и полиглота имао је несвакидашњи животни пут: дипломирао је права а затим и студије енглеског језика и књижевности у Београду, и у исто време на Музичкој академији изучавао флауту. Рат је, каже, преживео чудом, јер је дивизија у коју је послат ишла преко Косова, ослобађајући поједине крајеве, при чему је средином децембра 1944. рањен. Много година касније се сећао: "Нисам видео велике битке, јер сам завршио у болници, док се моја дивизија преко Лике пребацила у Срем, одакле се ретко ко вратио жив". После три месеца, враћен је у војску, у Шесту личку, као писар, а затим демобилисан.

Две године радио је у Министарству иностраних послова, подучавајући енглески будуће дипломате, али је од тог посла дигао руке схватајући да му ту није место. Са великим задовољством прихватио је позив Драгана М. Јеремића да буде секретар часописа "Савременик". Као сарадник књижевног гласила "Данас" имао је част да са Ивом Андрићем и Иваном В. Лалићем путује у Стокхолм на уручење Нобелове награде. Ипак, одлучио је да напусти земљу одмах после студентских демонстрација 1968. када је са Васком Попом и Миодрагом Павловићем, који су му постали најближи пријатељи, отишао да поздрави младе побуњенике а испраћен је полицијским пендреком.

Са породицом се преселио у Италију, где је био директор за међународне везе у веома угледним издавачким кућама у Милану и Фиренци, а затим и у Њујорку. Међународну каријеру у издаваштву окрунио је властитом издавачком кућом Arte e pensier и остао запамћен као велики промотер српске књижевности и уметности. Још 1965. превео је на француски Антологију југословенског есеја, коју је објавио ПЕН, чији је био дугогодишњи члан. Као саветник у чувеној миланској кући Jaca book био је задужен за едицију "Византијско-словенски корпус" у којој је изашла књига "Срби у средњем веку" Симе Ћирковића.

Стефановић је преводио са пет језика (енглески, француски, италијански, немачки, руски), и нашим читаоцима представио више од сто дела светских великана попут Хемингвеја, Елиота, Штајнбека, Селинџера, Камија, Сартра, Шоа, Леопардија, Ека. Са једним од њих, Лоренсом Дарелом, постао је и пријатељ, пошто је инсистирао да "Просвета" у знаменитој едицији "Велики романи" објави његов "Александријски квартет" који је превео и за њега написао дужи предговор. Радо се присећао и дружења са Милошем Црњанским, још од времена када је радио на рукопису "Код Хиперборејаца". Касније га је велики писац, са супругом Видом, неколико пута посећивао у Милану и Фиренци, а у Тоскани су заједно обишли Фјезоле, место где су се зачели први прозни радови Црњанског.

Остало је упамћено да је превео биографију Џона Кенедија пре него што је изабран за председника, и успео да наговори Фицроја Meклејна да напише Титову биографију 1980. која је касније објављена на десет језика.

Почетна сарадња са Стефановићем прерасла је у искрено пријатељство, напомиње Гојко Божовић, писац и уредник "Архипелага" и за наш лист каже:

- Као ретко ко, све је памтио, сећао се и књига које је прочитао и људи које је сретао: био је покретна библиотека. Пратио је европску и светску књижевност изблиза, не само зато што је много путовао и живео у различитим срединама, већ и зато што је читао литературу у оригиналу, истински живећи идеју светске књижевности и снажно верујући у њу. Упућен у нове токове, опремљен великим животним и интелектуалним искуством, умео је и да прича и да слуша. У "Архипелагу" смо објавили низ његових превода, између осталог "Нагађања о једној сабљи" Клаудија Магриса, "Блажене године казни" Роберта Каласа, "Рођаци са Сицилије" Леонарде Шаше, "Крај културе" Ерика Хобсбаума.

Преводио до последњег часа

Напомињући да је Стефановића познавао неколико деценија, писац и издавач Владислав Бајац за наш лист каже:

- Он је можда и најостваренији као издавач од свих људи које познајем а да је наш. Имао сам то задовољство да на његову препоруку буде објављен мој роман "Хамам Балканија" у кући Jaca book. То помињем јер сам на његову реч после 25 година ушао поново у новоосновано коло романа ове куће, и то међу пет аутора од којих једини нисам био нобеловац. Александар је познавао многе чувене писце и издаваче, а што је још важније - сви су знали њега. Последњу деценију чешће у Београду и Нишу, нарочито се трудио да својим преводима што више обогати светску књижевност. Преводио је до последњег часа, јер је како је стално говорио, тако одржавао свој ум. Да нам је (било) више таквих људи!

Препоручујемо

Култура

0 0

СТВАРНА ПРИЧА ЈЕ МОНСТРУОЗНИЈА: Стево Грабовац о изазовима писања романа „Послије забаве“ и НИН-овој награди

14. 02. 2024. у 15:01

Додатак Култура

0 0

ДВА ПЕВИДРУГА: Сећање на Алексу Шантића и Бранка Миљковића

15. 02. 2024. у 08:00

Додатак Култура

0 0

КЊИЖЕВНИК И ВИЗИОНАР: Навршава се 140 година од рођења великог руског писца Јевгенија Замјатина (1884 - 1937)

15. 02. 2024. у 12:00

Додатак Култура

0 0

БОЛЕСТ НАСМРТ: Мишел Уелбек - Писац који је светску славу стекао захваљујући онима који га не разумеју

15. 02. 2024. у 15:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације