БОЉЕ МИ ЈЕ ДА ИГРАМ, ДОК ЈОШ ИМАМ СНАГЕ: Воја Брајовић, добитник статуете "Јоаким Вујић" за допринос позоришној уметности

МАЛО је глумаца за које можемо да кажемо оно чувено, бард нашег глумишта, а Воја Брајовић је управо то, бард глуме, личност која је својим умећем, талентом, харизмом и шармом, обележила деценије нашег театра, филма и телевизије. Отменог држања, благе природе, а снажног глумачког израза, Брајовић у сваку улогу уноси вишеслојност и нијансе - навео је, између осталог, жири у образложењу одлуке да се ове године Статуета "Јоаким Вујић" за изузетан допринос развоју позоришне уметности додели управо Воји Брајовићу.

фото ATA images

Првак наших позоришних сцена, добитник свих значајних признања, ипак, "Јоакима" (који му је уручен на Сретење и 189. рођендан Књажевско српског театра), по нечему издваја:

- Имам још награда, али ово је признање за допринос развоју и очувању позоришне уметности у Србији, а када се зна да је Јоаким Вујић, после Доситеја, био тај ентузијаста који је основао национални театар да би очувао језик и да би позориште подржало културу свог народа, онда је ова награда, заиста, и значајна и обавезујућа - каже у разговору за наш лист Воја Брајовић. - Јоаким је отац нашег театра и то у она тешка времена, када се бранио национални опстанак и идентитет српског народа, а било је још доба Османског царства. У таквим околностима измолио је књаза да се прави позориште, које се зато и зове Књажевско...

Познати глумац често је, иначе, играо на сцени ове куће - последњи пут гостујући са представом "Воз" чију потписује и режију. На питање да ли је икада био у подели неке крагујевачке представе, одговара:

- Нисам, а нисам ни имао кад. Уосталом, зашто би ме и звали кад су увек имали свој, добар ансамбл. Знамо и колико је важно да се ти ансамбли у унутрашњости одрже. Ја сам и велики заговорник фестивала пошто у малим срединама није могуће играти много истих представа. За пет-шест извођења градска публика је већ одгледала одређени наслов, зато је драгоцено да долазе друга позоришта како би у континуитету видели што више различитих представа.

фото ATA images

У години у којој се обележава девет деценија од рођења једног од највећих савремених редитеља Дејана Мијача (преминулог 2022), неминовно је присетити се његове богате позоришне баштине, како великих класичних наслова, тако и савремених писаца које је маг наше сцене етаблирао у театру:

- Прошле су две године од Мијачевог одласка, а толико је сећања... Колико је год био велики редитељски геније, био је и филозоф. Свестран у сваком смислу. Последња представа коју је режирао је "Вишњик" у ЈДП, десетак година пре смрти. Није желео више да ради, ставио је тачку. Умео је да ми каже: "Видиш, ја сам, отприлике, режирао сто представа, а мислим да је пет било добрих". Одговарао бих му: "Ћути, молим те, деведесет пет оних којим ти ниси задовољан, боље су од представа којим су други задовољни".

У свом богатом позоришном опусу с Мијачевим потписом, Брајовић каже да му је тешко да раздваја "децу", ипак:

- Међу њима је, свакако, Васа Вучуровић у "Мрешћењу шарана", "Лажни цар Шћепан Мали", Терзит у "Троилу и Кресиди". Наравно, и Вићенцо у "Мери за меру". Играо сам у та два, можда најзначајнија Шекспирова комада које је Мијач режирао. Радио сам и Ацу Поповића, као и "Радована Трећег" Душана Ковачевића. Не треба заборавити ни Стерију, мислим да ми је једна од најдражих позоришних ликова Жутилов у "Родољупцима". Све у свему, било је десет - дванаест улога у Мијачевим представама. Више то не могу ни са ким поделити...

Колико год да је позориште, по Брајовићем мишљењу, најзначајнија уметност, толико је и пролазна:

- Оно што се десило, одиграло и скинуло са репертоара, више не постоји. На филму остаје забележено шта је радио један Тарковски или Орсон Велс, Чарли Чаплин, Жика Павловић, Саша Петровић... У театру, нажалост, не. Чак и ако постоји снимак, никада не може бити то. Документ је који није тако веран. Позоришна представа, за мене као глумца, увек је била највећи изазов: делиш исти тренутак са колегама и онима који те гледају. Такво искуство и задовољство не може се мерити ни са чим другим. Филм је нешто друго. Сними се - некад добро, некад одлично, некад без везе. Не можеш ништа променити нити поправити. Театар је интеракција са другима, са текстом који изнова играш и тумачиш. И наравно, стална размена емоција са публиком.

Уз велике улоге, Брајовић се два пута окушао на другачијем позоришном задатку. Његов редитељски првенац био је "Воз" Кормака Макартија 2015, а прошле године поставио је и "Кућу" (по тексту глумца Небојше Цилета Илића), чије је премијерно извођење било у Звездара театру:

- Цилетов извенредан комад сам успео да упризорим. У међувремену, постала је то веома драга представа која се увелико игра. Оба текста припремао сам дуго, најмање годину и по. Зато ми је боље да, док још имам снаге, играм. Ако нешто ново наиђе, волео бих да то буде на радост оних који ме гледају.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације