НИКО ЈОШ НИЈЕ ИЗАШАО ИЗ СВОГ ДЕТЊСТВА: Писац Енес Халиловић, поводом премијере "Људи без гробова" у БДП

ПО роману Енеса Халиловића "Људи без гробова" настала је представа (у режији Стевана Бодроже), урађена у копродукцији са Регионалним позориштем Нови Пазар: премијерно извођење је 10. фебруара на Малој сцени "Предраг Пепи Лаковић" Београдског драмског позоришта.

фото "Лагуна"/ М.Крстић

Из театра на Црвеном крсту наводе да су одлучили да овом представом испричају причу о томе како сенка оца прогони сина и како смо сви на неки начин "кодирани" да поновимо грешке наших предака...

Дан првог извођења готово се поклопио са другим, за писца веома значајним датумом, када је (28. фебруара 1994) први пут угледао своју песму у једном часопису:

- Ето, три деценије објављујем поезију, а почео сам да пишем 1992. године. Драго ми је због представе, морам да похвалим рад комплетног ауторског тима, нарочито предусретљивост два директора, Сеадетина Мујазиновића и Југа Радивојевића - каже на почетку разговора за наш лист Енес Халиловић.

Новопазарска премијера била је још у новембру прошле године.Иначе, "Људи без гробова" нису прва пишчева драма која се изводи на сцени: кратка драма "Комад о новорођенчадима која говоре" постављена је 2011. у берлинском театру Шаубине, "Ако дуго гледаш у понор" проглашена најбољом на Стеријином позорју пре три године, у Регионалном позоришту изведени су и "Зидови", Адем Тутић снимио је на основу истоимене збирке и кратак филм са глумцем Митром Белојицом, док је "Земља" (драма о страдању ђака у Крагујевцу) одиграна 2022. у Шумарицама.

Сада је пишчев роман транспонован у ново (позоришно) дело, а писац још једном нашао се у прилици да своје јунаке гледа из публике:

- Уметност рађа уметност. Идеје се допуњавају, али се преноси основна енергија. На основу енергије мог дела, направили су друго дело. Уложили су велики труд, знање, вештину. Допада ми се поетика коју Бодрожа негује, успео је да донесе једну напетост. И све што је прати, па и музика коју је радио глумац Харис Шећеровић.

Наш саговорник верује да је једини могући портрет уметника његов портрет у младости, да све потиче из детињства. Тако је и с главним јунаком "Људи без гробова" - фигура оца, и у буквалном и у митском смислу, доминантна је у делу.

- Детињство је корен уметности, на много начина обликује такозваног одраслог човека. Ниједан човек никада није потпуно одрастао: тело вара душу јер је свако дете тек проходало, у историјском смислу. Несигурно и уплашено пред светом који гледа. Без обзира на године, сви смо деца, нико није изашао и свог детињства.

Управо овај роман Халиловић сматра својом прапрозом, јер истиниту причу о одбеглом одметнику почео је да пише, заправо, у сопственом дечаштву. Имао је само петнаест година када су настале прве белешке, потом је (готово три деценије) скупљао грађу, истраживао.

фото: А.Нуховић

- То је, пре свега, љубавни роман, али и социјална прича,потрага за оцем, моје литерарно преиспитивање Софокла и Едипа, општа и колективна трагедија. Говори и о потомцима жртава у Шумарицама, као и деци која су сама, остављена, која трагају за очинством покушавајући да разумевају себе и прошлост... Када главни јунак сазна на крају истину (испоставиће се да одметник није његов биолошки родитељ), почиње да тражи везу да припада свету. Други су га препознавали по том припадању и ова "чињеница" ван његовог живота обележавала је, заправо, његов живот. Нико од нас не може управљати својом судбином, околности које видимо и ток догађаја, заправо, нас носе. Свако је део неке целине живећи, сада и овде, у простору и времену. Али и пре и после... Како каже Борхес, компликован је механизам света. Све је узрочно и последично повезано, човек је биће створено да се труди. Ипак, није свемогућ. Како стари, покушава све више да разуме свет у коме живи, мирећи се са тим да неће моћи да га промени.

На питање да ли се мири и са задатостима које га без сопствене кривице носе кроз живот, наш писац одговара:

- Човек је на плими догађаја. Може да тумачи где је, али не и да мења: остаје у простору у коме је. Понекад упадне у замку кад почне да се пита да уколико је све судбински предодређено, да ли треба упште да се труди. Наравно да треба, колико год му се то чини несазнатљиво и тамно. У супротном, потпуно пропада. Таква питања руше сву његову делатност...

Порекло одређује, како је својевремено изјавио Халиловић, и лична лектира и доживљаји света. Шта је све њега обликовало од те прве песме, написане давне 1992. године?

- Ја сам много читао, али сам "читао" и свет у коме живим.Слушао сам, учио и од најобичнијих људи. Нисам се либио да запиткујем. Пуно је писаца од којих сам учио. Али, трудио да одбацим утицаје јер је књижевни утицај штетан кад се прими, а користан кад се одбаци. Треба га прележати, као вирус. Тражио сам свој пут: понекад сам записао и у књиге стављао нешто што сам чуо у раном детињству. И то је била припрема за литературу и уметност. Много је оних које волим и поштујем. Владимира Холана, Милоша Комадину, Славка Михалића, Борислава Радовића. Од прозних ту су Ђовани Верга, Зекерија Тамир, Чингиз Ајтматов, Андреј Платонов, наравно Толстој и Достојевски, Софокле, Вергилије, Борхес, Октавио Паз, Маркес, Хесиод. Волим да читам и научнике, филозофе, матимачире, физичаре. Тренутно, на пример, читам "Историју математике" Миодрага Перовића... Литература је свуда око нас - треба је само видети. Како каже бугарски песник Едвин Сугарев, поезија је као дрво испод коре. Ипак, треба бити детлић да би знао где су ти дрвоједи и како их пронаћи. Испод сваког камена може да се нађе историја, легенда, поезија. Сваки човек је вредан приче, романа, песме.

Од прошле године Халиловић је редован члан Словенске академије књижевности и уметности, која окупља људе из деветнаест земаља - као припаднике великог, словенског племена са седиштем у Варни (Бугарска). Дела су му преведена на импозантан број језика, недавно је изашла књига песама и на латинском језику.

- Латински је и те како жив, а ту књигу превео је класични филолог Дејан Ацовић, ренесансна личност нашег времена и земље. Мајстор преводилац. Добро ми ти стихови звуче, чини се да ништа нису изгубили у односу на оригинал. Уосталом, као кад их слушам и на осталим језицима. Тада ми је песма још дража, када припада и другима. Иначе, никад не журим кад радим, срећан сам док пишем. Успут и читам, трудим се да увек будем са књигама. Наравно и са мојом децом: син има 18 година, ћеркица ускоро пуни три, па и њу помало чувам. Као писац сада сам у зрелом добу, али живим и живот једног младића и малог детета. Прилагођавам се свим узрастима.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације