УМЕО JE ДА ОПЛЕМЕНИ И РЕЧИМА УБЛАЖИ ГНЕВ: Песник Живорад Недељковић о пријатељству са Гораном и раду у Краљевачкој библиотеци

ВЕРОВАО је Горан Петровић, како нас о томе и обавештава приповедач његовог романа "Папир", да хлеб и рукопис у основи истом служе, првим се толи трбух, а другим сити људски дух. Једно без другог не бива, не опстаје.

Фото Н. Бабић

Читавог живота, све је улагао у то да намири пламен у чијем би видокругу наставио да пише и пише, до изнемоглости... Његов прерани одлазак тешко је погодио све који верују да је књижевност дисциплина која још држи човека. Који верују, као што је и он, до последњег даха, да нашу реалну стварност чини оно о чему маштамо, да је упркос вртоглавом технолошком напретку, књижевност још увек дисциплина која има конекцију са цивилизацијом. У којој је мери живео књижевност, показивао је и приликом добијања награда и признања, којих је са пуно разлога било напретек.

Уместо конвенционалне захвалности, по правилу је даривао по једну причу, а на свакој је радио предано, мерећи сваку реч. Било му је подједнако стало да до савршенства доведе сваки текст, без обзира на то да ли је у питању кратка форма или читав роман. Познат по одмерености и достојанственом држању, није сматрао за неопходно да се изјашњава о друштвеним и националним проблемима, али није крио дубоку везаност за ћирилицу. На његов изричит предлог, "Лагуна" му је на омиљеном му писму објавила књиге "Атлас описан небом", "Опсада цркве Светог спаса", "Ситничарница 'Код срећне руке'", "Папир", "Иконостас" и "Унутрашње двориште". На књижевним вечерима у иностранству, увек је говорио на српском језику. Радни век је почео као библиотекар у Жичи, а затим неколико година је био главни и одговорни уредник часописа "Повеља" и издавачке делатности Народне библиотеке "Стефан Првовенчани" у Краљеву.

О том времену, за "Новости", сведочи песник Живорад Недељковић, који је тада био уредник. - Пре више од петнаест година, Горан се у редакцији "Повеље" распитивао ко је Душко Вујошевић. Колико се сећам, Душко је у једној анкети навео Горанове књиге, или једну, свеједно, као омиљену лектиру. Кад сам му рекао да је Душко Вујошевић кошаркашки тренер, и додао да чита и воли поезију, да је препоручује, чак и чита, својим играчима, да је познавалац сликарства и колекционар слика, Горан није крио задовољство због Вујошевићевог избора; његову књигу повластио је човек успешан у спорту, а спорт, тако и кошарка, није тада био у врху интересовања нашег писца - каже, за "Новости" Недељковић. - Био је радостан, отишли смо на пиће. Чинило се да помало и прекорева себе зато што не прати спорт, или га не прати у мери која би значила да памти имена спортиста. И то благо помаљање прекора у приликама кад није потребан, по Недељковићевим речима, један је од Горанових талената:

- Таленат да се каже: има још ствари које би те могле привући. Умео је, благо, да нешто слично каже и другима, да упозори, да опомене, предвиди развој догађаја и покуша да спречи последице које би могле бити непријатне по особу с којом је близак. Ништа тада није бивало пренаглашено, ни патетично, није било ничег што би нарушило урођену отменост; Горанови савети, назовимо их тако, нису сезали у нечију приватност, постојали су тек као подршка. Узгред, нисмо тада пропустили да лепршав и подстицајан разговор оплеменимо са још неколико чаша пића. Било нам је лепо, мени и због, увек недвосмислене и јасне, подршке које сам у свакој прилици био свестан. Сећање на ову згоду Недељковић износи да би се дотакао још неких талената Горана Петровића. - Поменута је реч оплеменити; да, таленат за оплемењивање. Не познајем никога ко је као Горан умео да оплемени и најбаналније ситуације. Кад су двоје у завади, умео је да пробраним речима ублажи и потисне гнев и јед, да их претвори у нешто друго. И после се чинило да ниједна страна није на губитку, тиха дипломатска и преговарачка активност учинила би своје. Једноставне жанр-сцене кад смо кроз пљусак светлости одлазили на доручак у Пеливан, очас би посла постајале вредне сваке пажње, јер то како се обраћао запосленима у малом ресторану, како је насмешен узимао своје пециво и јогурт, како је прилазио истинском ритуалу доручковања, та присност и истовремена господска уздржаност, твориле су непоновљиви час оплемењивања. Начин на који је склањао поједине теме из разговора у редакцији, начин на који је друге теме и догађаје уводио у разговор, сведоче опет о таленту за оплемењивање. Начин на који је подстицао сараднике и изокола их бодрио, пленио је. Био је предан послу, уживао у уредничком раду; бринуо је о свакој ситници, о техничком детаљу, с таквом лакоћом да је изгледало да ничег једноставнијег нема на свету. Уистину, реч је о стресном послу - каже наш саговорник. Утолико је, како додаје, важно усмерити светло и на сталну Горанову тежњу за беспрекорношћу:

- Имао је и мени посебно драг таленат да и кад говори о лошем у људима, каже мање него што би требало; као да је страховао да ће његове речи нанети штету. Те се тако довијао да и ласкавцима и лицемерима не каже одвише, јер је знао да неће вредети, него је застајао на нивоу другарског задиркивања, како и приличи. Имао је посебан дар за оплемењивање атмосфере која је била навршена неумереношћу и неприкладним речима. Знао је тада и да запева, најчешће у кафани, био је на делу таленат за скретање пажње са непожељних на пожељне ствари. Био је у таквим приликама радостан као дечак коме су услишили молбу, испунили жељу, и заиста се видело колико је срећан. Ни тада, ни иначе, никада себе није стављао у први план, није говорио ја, или је то било сасвим ретко, увек би изустио: ми смо постигли, ми смо урадили. Било је право уживање, закључује Недељковић, непроценљиви поклон, слушати његове приче; какав је то приповедачки дар био:

- И кад је говорио о градовима које је посетио, о музејима, о храни коју је пробао, о музици коју је слушао, о светилиштима. О талентима људи које је сретао, говорио је понесено. Наш Горан, који је у свом бићу сабрао толико дарова и нештедимице их делио.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације