РЕТКА ФОТОГЕНИЈА КОЈА РАЗОРУЖАВА ПУБЛИКУ: Филмска критика - "Недеља", играни филм, режија Немање Ћеранића

КАО изгубљена куглица у неком заумном флиперу, живот и прикљученија Џеја Рамадановског сударају се и одбијају насумично и хаотично од једне до друге електричне опруге, од фавеле до поправног дома и натраг, између барбута и ситних мућки, скитње и шибицарења, простором социјалне маргине скучене на неколико дорћолских улица, једном речи на слепо поље скрајнутих и одбачених.

Фото: Новости

Овај запуштени миље био је омиљена тема од самих почетака нашег филма ("Бибија - једна циганска свадба" Боторића и Чича Илије Станојевића из 1911), преко Саше Петровића, Горана Паскаљевића, до Кустурице и других, али је права социјална маргина постала средишња тема "црног таласа" српског филма седамдесетих година прошлог века, нарочито Живојина Павловића. Ово не помињем случајно.

Дебитантски филм редитеља Немање Ћеранића ("Лихвар", 1921) готово дословно понавља окосницу првог Павловићевог играног филма "Повратак" (1966) и већ ту се види низ словесних и филмских веза између ова два аутора и стила. "Црни талас" јесте још у језгру низа нових српских филмова и ТВ серија, али то се мање осећа у "Недељи", која је пре покушај биографско-естрадне мелодраме о популарном певачу, сасвим ограниченог домета и амбиција, недовољно контролисаног тајминга и драмске организације материјала.

У 130 минута филма описана флипер-куглица одбија се унедоглед без неког унутрашњег плана и смисла, тј. осмишљене драматургије, што се види и осећа чим филм превали почетну трећину. Оптерећен непотребним дигресијама и понављањима филм се већ на половини споро вуче према неизвесном крају. То никако не припада "скорцезеовском урбаном епу", како аутори виде свој филм, нити одабраном жанру. Уопште, одсуство озбиљнијег сценаристичког труда главна је мана овог филма. Иако га је већ видело првих сто хиљада гледалаца (и не сумњам да ће их бити много више) то није добро за биоскопску прођу: "естрадна мелодрама" већ је потврдила жанровске предности и треба их уважавати. Једна од њих је и "унутрашњи ритам", овде често потпуно упуштен.

Такође, не можемо се помирити да празан и шупаљ душевни живот, који заиста живи естрада, треба да и на екрану репродукује исте стереотипе? Јесу ли свеопште пренемагање, банализоване страсти, шанерска емпатија, емотивно кукумавчење, простаклуци и неуротични испади једино што испољава овај прокажени и обожавани свет? Има ли филмски аутор и нека друга питања? Из самог филма се види да је било основа и за откривање унутрашњих дилема: Џеј пати од недостатка породице, од траума које није у стању да објасни, од запитаности пред безразложном суровошћу околине, деградацијом и стигмом; од жудње за срећом са вољеном женом и, уопште, за икаквим смислом.

Ништа од тога (осим заиста доброг дијалога, стално на ивици разумљивог) није филмски развијено. Да не говоримо о социјалним, етничким или чак верским противречностима. (Има и малих бисера, као онај кад се Џеј заклиње Светом Петком, крстећи се. "Ја сам мислио да си ти муслиман", каже му менаџер и бог естраде Рака. "Па и јесам", одговара Џеј.) Али то све остаје на равни згоде и досетке.

На крају, редитељ покушава са неком врстом полифоне синтезе у паралелној монтажи убиства и музичке коде, за шта је требало много више труда. Да је хтео "скорцезеовским" путем, Ћеранић је имао избора и бољег материјала. Овако, остао је на рутини. Али мора се рећи да Ћеранић (као коредитељ потписан је и Милош Радуновић) сасвим добро излази на крај са занатом. Тачни спојеви, прецизна организација простора и времена, креативна камера и рад са глумцима одају већ искусног и вештог аутора. Ћеранић је и дипломирани монтажер, што се сасвим добро види у резању, елипсама и уопште у обједињавању монтажног простора.

Треба похвалити и једно ново глумачко лице: "осмех који разоружава" младог Хусеина Алијевића у улози Џеја открива и главно својство играног филма, које се од Луја Делика наовамо назива "фотогенијом". Најчешће необјашњиво, али непогрешиво ретко и ефектно, ово својство везује сву симпатију и нарочиту наклоност масовног гледалишта према јунаку екрана. Нема сумње да је Алијевић на трагу овог "божјег дара", што се не би могло рећи за већину осталих актера, којих је превише и који додатно оптерећују радњу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације