НЕМА СИГУРНОГ ИНОСТРАНСТВА: Писац Игор Маројевић поводом књиге сабраних драма "Номади" и збирке приповедака "Гранична стања"

ОД НАСЛОВНЕ драме праизведене у Шпанији преко, у своје време, алтернативног хита у БДП "Бар сам свој човек", до комада "Зови ме Тони" написаног ексклузивно за ову књигу, један од наших најзначајнијих савремених прозних писаца показује да се и у драмама храбро хвата у коштац са интригантним проблемима како српске тако и мултикултуралне свакидашњице, наводи се на корицама књиге драма Игора Маројевића нмасловљене "Номади", а објављене у издању куће "Штампар Макарије".

Зоран Јовановић

Истовремено, актуелни добитник Андрићеве награде представља нову прозну књигу "Гранична стања" ("Дерета"), коју уредник Зоран Богнар назива најкомпактнијим и најполивалентнијим делом у богатом Маројевићевом опусу, о чему сведоче "основни постулати књиге и двојако значење наслова који нам доносе драматичне хиперреалне слике и о медицинским граничним стањима и о географским границама, али и који рефлектују убрзану, измрцварену и стресну савременост оболелог света". Збирка окупља пет новела, прожетих темом која је након трагичних мајских догађаја у Србији, свеприсутна и код нас. То су, како прецизирају из "Дерете", стања између неурозе и психозе за које ни светски психијатри још немају дефинитиван одговор.

Шта вас је навело на помисао да се огледате у драмској форми, да ли је тачно да сама прича "диктира" писцу у којој ће је форми исписати? Које су, у том случају, предности драме?

- Да проучим драмску форму навело ме је гледање позоришне адаптације мог романа "24 зида" у БДП. Под утиском различитости писања прозе и директнијег писања за публику, пожелео сам да се мало упознам са техником, па сам на Универзитету Аутонома у Барселони, где сам започео студије доктората из Светске књижевности, уписао два предмета из конструкције драмског текста. Имао сам срећу да ми професор буде Санћис Синистера, аутор драме "Ај Кармела!", који ме је, задовољан једним мојим студентским радом, препоручио барселонском Институту за театар за сарадњу и тако су настали и изведени "Номади". И други сматрају да тема намеће поступак и сложио бих се с њима. Главна предност драмске форме је што има мање фин филтар од прозе па је подеснија за брзометне досетке и неке друге материјале.

Зашто су "Номади" у нас извођени под називом "Тврђава Европа", и који је од та два наслова био тачнији тада, а који би био данас?

- По процени тадашњег селектора Белефа, премало људи је у Србији ономад познавало само значење термина номади. Мислим да је тај наслов тачнији што се тиче универзалности појма а "Тврђава Европа" а пропос актуелних прилика.

Да ли су се прилике у Европи промениле од тог доба, и да ли је та тврђава вредна покушаја освајања?

- Јесу јер на њих су утицали светска економска криза, ковид и два текућа рата. Осим у случају неколико држава-чланица, ЕУ није више оно иностранство у које пређе човек што би да заради па то и испуни. Готово да више нема сигурног иностранства, домицилно становништво одавно прихвата послове које је раније одбијало а о које су се имигранти јагмили. Мени је Шпанија резервна домовина, те се и даље залажем за улазак у ЕУ, при чему не треба губити из вида шта се од Србије тражи заузврат.

Други је комад својевремено био хит у БДП па ипак, за трећи вам се нису отварала врата театарских кућа? Зашто сте одлучили да их објавите у књизи, са којом мишљу?

- Можда је на затвореност врата утицала колумна у "Политици" у којој сам критиковао и људе из позоришног света, можда и размимоилажење неких театарских моћника са мном а можда и то што нисам био члан ниједне партије, као ни раније додуше, мада су прилике биле мање мегаполитизоване. Само ми је жао што нисам снимао образложења уз која су мој последње написан комад "Зови ме Тони", увек уз врло похвалне речи, одбијале главешине позоришних кућа, увек преко телефона, никад писмено. А пошто сам већ имао два-три изведена комада која су се у изведби знатно разликовала од текста - а један је написан изворно на шпанском - и један необјављен, те како сматрам драме унутар књиге особеним читалачким искуством, објавио сам књигу драмских текстова. Узгред је помало тужно што кад уђете у неку од ових књижара које више подсећају на "Мекдоналдсе", под сектором "драма" ћете по правилу наћи трилере.

"Гранична стања" изродила су се из дугорочних ваших размишљања о менталном стању нације, а непосредно - из приче о вршњачком насиљу која се доцније небројено пута остварила у дневној хроници?

- Као што је доцније стварност вишеструко превазишла вршњачко насиље описано у књизи "Београђанке" (2014) у причи "Игрица", тако су крвави мајски догађаји вишеструко превазишли "Гранична стања", која су баш пре тих страшних збивања предата у штампу. Притом се у оба случаја и даље трага за узроцима а ауторима које пишу о томе замера да "мраче". Океј, живимо у дивној стварности пуној неконфликтности, благостања и емпатије а кад се деси нешто крваво иде запрепашћивање, јер се зло десило из чистог мира, како да није.

Збирка се заокружила кроз пет новела и око две тежишне теме или мотива - граница из психолошке литературе, и са друге стране - географских, физичких граница, које су у (пост)пандемијском свету стекле сасвим нова значења и тежину?

- Док сам пролазио последњу руку текста, увидео сам да осим менталних граничних стања која су данас "ин" а да психијатри махом немају појма о њима (ПТСП, бордерлајн, биполарни и нарцисистички поремећај личности) књигу запремају и повести које се одвијају на географским границама или поводом њиховог преласка. Тако да је уследила последња рука текста у којој сам ојачао географске аспекте и тако само освестио органски двоструку тематску страну "Граничних стања".

Заокупљају ли вас и даље теме које се тичу те "наше деце" и односа са њима, будућности отелотворене у младима?

- Наравно, мада читаоци су занимљива сорта: што је стварност суровија, то више траже књиге које заговарају бег од стварности, ескапизам. Све је то у реду, ствар избора, само ми се запрепашћење када се деси нешто истински крваво иако је много шта указивало да би се могло десити делује, да бирам речи, трагикомично.

Каква су ваша размишљања када је реч о будућности Тврђаве Европе? Јесу ли нас наше, тешко пробојне границе можда и сачувале од понечега? А шта су земље ЕУ можда жртвовале или изгубиле укидањем физичких граница?

- Па бити у тим мерилима заостала земља увек има неких предности, пада ми на памет да и даље имамо сразмерно више читалаца папирних издања књига, да је информација у нас лакше доступна и неупоредиво јефтинија, да у Србији и даље може да се запали цигарета на великом броју затворених места. Земље ЕУ су примањем у своју конфедерацију разних држава које су испод нивоа владавине права и укидањем граница с њима у некој мери довеле у питање безбедност својих грађана и непродуктивно снизиле цену рада.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације