Култура

"НЕ ОКРЕЋИ СЕ, СИНЕ - ТО ЈЕ МОЈА ДЕВИЗА" Ексклузивно: Рената Улмански о глуми, театру и телевизији, животној филозофији

Вукица СТРУГАР

01. 12. 2023. у 14:50

ЈЕДНА од последњих из плејаде великих Рената Улмански прославила је пре два дана 94. рођендан. А и њен први сусрет са сценом десио се пре девет деценија: када је са само четири године ушла у сарајевско Народно позориште.

НЕ ОКРЕЋИ СЕ, СИНЕ - ТО ЈЕ МОЈА ДЕВИЗА Ексклузивно: Рената Улмански о глуми, театру и телевизији, животној филозофији

Убрзо (1938) мајка Ерика је све три ћерке Улмански одвела на аудицију у Повлашћено позориште за децу и омладину "Рода" у Београду, где је будућа глумица имала деби као чланица балета у представи "Мачка и врабац". Пријемни испит у тек основаном Драмском студију при националном театру положила је већ са шеснаест година. Остало је - историја. Историја нашег позоришта (Народног, СНП, Београдског драмског, Атељеа 212), ретких и одабраних филмова, ТВ серија и драма...

Отмена, одважна и одмерена, бритког ума достојанствено носи све своје године. А било их је разних, и блиставих и тужних. Стоички, скромно и са непогрешивим осећајем за меру, сместила их је у безмало један век.

- Не окрећи се, сине, то је моја девиза за све што је тешко. Иди напред и немој повлачити стално са собом шта си била, шта си радила... - каже на почетку разговора, за "Новости", ова несвакидашња глумица која не даје интервјуе, са ставом да само представа, филм или тв емисија треба да је учине видљивом.

Добитница Статуете "Јоаким Вујић" за допринос развоју позоришне уметности у Србији, Стеријине награде за животно дело (па и два признања нашег листа за епизоду на истом фестивалу - улогу Меланије 1972. у представи "На лудом белом камену" Атељеа 212 и Госпођу Петровић у "Скакавцима" ЈДП 2006), већ десетак година не игра мада и даље из мрака позоришне сале прати нове представе и остварења колега. Време није одузело ништа од богатог колорита њених успомена. Слике су живе, прецизне и јасне. Па и њених глумачких почетака у једном, тада свима новом медију - телевизији. Давне 1959. снимила је своју прву ТВ драму "Љубавно писмо" Косте Трифковића, која се у тим пионирским данима емитовала у директном преносу. "Уживо", без могућности грешке. Такав ангажман захтевао је велико умеће, концентрацију и одсуство треме.

- Што је то било слатко! Играо је у њој и муж Рахеле Ферари, Аца Стојковић, који апсолутно није имао амбиције и није волео глуму. Седео је у фотељи и - заспао. А ја треба да одем и седнем у ту фотељу, док снимање иде "уживо". Немам где, гледам га и размишљам шта ћу да радим. Дискретно му мрднем руку и седнем на крај фотеље. Јер, по цену живота ниси смео да станеш током рада. А после, кад је било могуће, ако станеш све је морало да се врати. Онда глумци, међу њима сам била и ја, кад виде да су забрљали, направе такву грешку да мора да се понови. Није било баш другарски према колегама, али ако си у проблему, немаш друге - искрено, уз благи осмех, открива нам Рената Улмански.

На питање како се носила са тако великом одговорношћу, у доба када је мали екран био велики прозор у свет и то у ретким кућама, наша глумица одговара:

- Кад нешто не знате, онда сте наивни. Кад почињете да знате, онда постаје компликовано. У почетку је било - стани ту, играј то, уради најбоље што можеш. Имали смо храбрости и много радили, доле на Сајму... Јако сам волела телевизију, највише од свега. Више од филма, чак, на неки начин, била ми је ближа и од позоришта. Због тога што сам ја глумица малог формата. Мени је та интима, могућност да си ту ти, са минумумом средстава, одговарала. Не може све да буде истина и кад глумац почне да "лаже" у позоришту, морате да то подигнете да прође. А телевизија може да сними нешто аутентично, макар "оволицно"... Увек говорим о Ранку Мунитићу, кога сам дубоко увредила јер нисам хтела да учествујем у његовој емисији "Вече са звездама". Инсистирао је, рекао је: "Рената, да снимимо, па да бацимо све ако ви нећете." Нисам пристала. Штета.

Упркос свему, Мунитић јој је дао награду на Филмском фестивалу у Нишу за малу ролу, улогу професорке у "Заборављенима". Била је затечена, чак га је питала због чега. "За један кадар, Рената" - одговорио је. Нетипична у свему, открива и да јој публика (на телевизији) није недостајала:

- Мени је одговарало што сам сама. Припадала сам глумцима који су увек имали трему. Није она увек ни лоша, трема је и неко осећање одговорности. Сећам се заједничке сцене два "велемајстора треме". Драган Николић и ја. Не знаш ко се више тресао! Још на несрећу играли смо љубавни пар у Атељеу 212. Ставила сам неку црвену перику да личим на Риту Хејворт. Требало је да чекамо почетак у "ферзенгу", одатле изађемо и упалимо свећу. Од треме, нисмо могли да је упалимо! У зло време успесмо некако. Са олакшањем Драган ми каже: "Па, `ајдемо, тетка Нато".

Фото: Из монографије Рената Улмански Његово величанство: Случај"

На нашу радозналост да ли се икада окушала у форми монодраме, када сама "на обе ноге" мора да стане пред публику, дивна Рената Улмански одговара:

- Никад! Ја то поверење у себе нисам имала. Охрабривала ме је Мира Бањац, као и низ других колега. Не. И никад се нисам покајала. То је један изузетно тежак задатак. Мира је урадила "Љубица, прво лице множине". Кад неко направи такав врх, немој да се пењеш. Неко је већ тамо.

Њена задивљујућа виталност, бистрина мисли, свестраност знања и запажања, намеће и питање да ли би је, у одређеним околностима и изазовима, нешто могло вратити на сцену:

- На свету ништа. Одлуку да више не играм донела сам веома свесно, без сувишних емоција. Била је 120. представа дивних "Скакаваца" у Југословенском драмском. За ту улогу сам добила две Стеријине награде. На крају извођења, у кругу смо ишли сценом "по свој" аплауз. Гледам горе, гледам доле и кажем себи: "Нато, време је да одемо кући." Сутрадан сам јавила да се захваљујем... Било је то 2014. године. Нема у томе патетике. То је математика. Радите са својим физикумом и физикум вас полако напушта. И ви више у њега нисте сигурни. А ја нећу да радим с неким у кога нисам сигурна. Са задовољством и даље идем у позориште. Гледам представе, кад год могу. И још ме занимају.

Завршни акорд

- Књига "Олга Божичковић: Мали екран на текућој траци" Марка Мисираче, могла је да се зове и "Поуздан водич кроз једно време" или "Дневник једног времена". То је било моје време. У њему сам радила, живела, дружила се и претекла из тог времена. За нас глумце завршни акорд је критика. Она може да буде блага, добронамерна као критика Боре Глишића и Авде Мујчиновића. Може да буде стриктна, прецизна као Хуга Клајна, хуморна као Буце Мирковића, штура, сурова и тачна као Елија Финција. А кад мени кажете Олга Божичковић, помислим: усправна, исправна, самосвојна, поуздана - рекла је на промоцији ове књиге Рената Улмански.