ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Завичајни хорор

ЛЕТЊИ фестивал Град театар Будва се (у копродукцији са НП Сомбор), по други пут подухватио тумачења сада педесето­годишњег текста "Радован Трећи" Душана Ковачевића (Д. Мијач га је режирао 1996, у копродукцији са Култ театром).

фото Приватна архива

Митско тумачење Радована Трећег, најпознатијег нашег по­зоришног "завичајца", јединственог Зорана Радмиловића, не бледи у сећању ни после пола века. Био је и остао "онај прави" Радован Трећи за обожаваоце, упркос ужасној критици за ту режију Љ. Драшкићу, јер је ову трагикомедију претворио у булевар. После је Зоран направио хит.

Било је и време да се ревитализује Ковачевићева "болна ко­медија о самоиздаји". Питање је само да ли је овом крвавом хорору право место Будва, уз шум таласа, "између цркава".

Нарочито у режији Вита Тауфера, који, пословично (као и у "Едипу" у ЈДП) воли да синхронизује народњаке и крв, са ја­сном поруком о укорењености злочинства у етнос.

Овога пута, Радован, дођош у непријатељску урбану средину, на дванае­стом спрату велеградског солитера (Нинослав Ђорђевић) по­животињени је злотвор, огрезао у своју и туђу крв, крвожедан и ратоборан, "полудели Макс", за кога комшије Вилотићи, као ни други суграђани, нису људи, него окупатори.

Требало би још читати "Радована Трећег", са што више намере да се Ковачевићев текст реконтекстуализује по принципу ста­рих мука у новим временима. Тауфер га је, као и Драшкић на праизведби, битно поједноставио, остављајући само мотив крвавог, тупог насиља, које је само себи сврха, а лек је за не­преболну рану неприлагођености, искорењености. А, изгледа и "проклетства тла", где се ратује и из навике да би се дебалансирало од фрустрације и незадовољства.

Нинослав Ђорђевић је добро "форматирао" Радованову насилност према свима (од жене, коју окрвави, до кћери, којој не да да роди...), без, за редитеља овде, непотребног унутрашњег преиспитивања злотвора, за кога знамо само то да је љут на цео свет. Јеленче Вилотић (одличан Немања Бакић) својом реперским отпором осетљиве песничке ду­ше је најсавременији лик у овој представи (музика браће Пешут). Трагикомични миротворац је, заиста, појава коју треба запамтити у крвавом завичајном хорору. Радована се сви боје, а нико га не схвата озбиљно.Чак ни таст Станислав (Срђан Алексић, као из народне песме), па ни пребијена жена Руменка (Биљана Кескеновић), прави пример покон­дирености у погрешно време. Кад се појави камионџијке Катице (Даница Грубачки) одузме хумор, остане понајвише карикатура у пренаглашеном костиму (Биљана Гргур). Дру­га кћер, трудна Георгина (Марија Маша Лабудовић) је била лутка, трагична жртва којом се играју у свом ратном походу. Духовитост је остављена лику келне­ра (Лазар Николић), такође криминогеног смутљивца, у чему је нађена добра мера. Покојник, деда Василије, повампирени терориста (Павле Поповић) је још један суманути насилник, који најављује упад у суморни Радованов дом (сцена Лазар Бодрожа) наоружаних комши­ја, у беспоштедном рату оних којих се и вољени завичај радо одрекао. Много буке, солидна глумачка игра, али о новом тумачењу значајног текста српске драматургије, ни помена.

Препоручујемо

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Јагош, последњи

26. 11. 2023. у 07:00

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Господар идеје о болесној жени

14. 11. 2023. у 07:00

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Заводљивост осуђивања

01. 11. 2023. у 14:49

Култура

0 3

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Путник кроз љубав - Петер Хандке "Дон Хуан",режија Љубиша ристић, КПГТ

23. 10. 2023. у 14:17

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације