У ТЕШКИМ ВРЕМЕНИМА ТРЕБА ПОГЛЕДАТИ У СЕБЕ: Сликарка Александра Поповић поводом изложбе у галерији "Новембар"

МНОГО ми смета што су уметници данас постали непријатељи једни другима. Конкуренције и љубоморе је увек било, али не и мржње. Уметници су се раније много дружили, из потребе да причају, размењују идеје, енергију, да једни друге подстичу. Тако су настајали покрети, правци...

Фото З. Јовановић

Ово тврди, за "Новости", сликарка Александра Поповић (1963), која је животно и уметнички стасала у нашој средини, али већ деценијама ради и излаже широм света - у Паризу, Њујорку, Милану, Подгорици, Загребу и Бечу, у коме тренутно живи. Уметница која не одустаје од дружења са колегама, и ствара кругове пријатеља где год ствара,  у Галерији "Новембар" на Врачару, која је угостила њену поставку "Лирски процеси", уприличила је и јавни разговор са Александром Денићем, представником Србије на предстојећем Бијеналу у Венецији, али и њеним пријатељем из младости.

- Имала сам различитих изазова када сам почела да се бавим сликарством - открива саговорница. - Тата ми је био на самрти, у болници, на Алпима, са погледом на Мон Блан. Била сам покрај њега ноћу и чекао се нови дан, да донесе грам живота, па су слике тих планина, попут "Чаробног брега", остале у мени. Када сам после тог краја, одлучила да се вратим на неки почетак, размишљала сам како све заправо потиче из воде, њеног непрестаног кретања. Ту је настао и зачетак живота.

Фото промо

И управо ове рефлексије налазе са на њеним слојевитим уљима на платну која, како је неко рекао "на први поглед изгледају смирујућа, а заправо су узнемирујућа":

- Такав је и живот, у њему све циркулише, а када то кретање стане, онда је готово - објашњава сликарка на коју је посебан траг оставио тринаестогодишњи живот и рад у Њујорку, у том "пакленом лонцу, у коме се све крчка, терајући вас да тражите себе и не пратите моду". - Имала сам луду срећу, да сам већ током прве године, на једној вечери упознала председника Фондације Џоане Мичел, коме су се допали моји радови. Мичелова је, иначе, изузетно значајна уметница, на поставци Метрополитен музеја, одмах је до Полока и Кунинга.

Управо је то познанство, каже, увело у истраживање важности ритма, четке, боје и и импровизације:

- То је све веома блиско џезу - додаје Поповићева, тврдећи да нису сагласни ставови око тога да ли њена дела у потпуности припадају апстракцији. - У апстрактном сликарству нема наративности, а код мене постоји прича. Оно што на мојим сликама изгледа као апстракција помаже да добију пулс, темпо, кретање. Отуда на њима толики слојеви.

Жеља јој је да јој дела буду универзална, разумљива свима, али и ван времена:

- Поготово што данас живимо окружени свим тим страшним сликама, људима треба понудити другу страну. Неки поглед у себе. Сви носимо и добро и лоше, па треба трагати за тим добрим - додаје ауторка чије слике позивају на интроспекцију. - За мене је уметност потреба да креираш нешто у шта уносиш своје мисли и емоције. Јер, први креативни чин је када као дете узмете оловку и папир. А онда то иде даље и даље, и нема краја...

Препоручујемо

Култура

0 0

СВУДА И УВЕК- СТРАНЦИ: О изложби којом ће Александар Денић представљати Србију на Бијеналу у Венцији

23. 11. 2023. у 20:54

Србија

0 0

ИЗЛОЖБА У ВРАЊСКОЈ ГАЛЕРИЈИ: "Акорд" као симбол различитости

23. 11. 2023. у 10:59

Култура

0 0

ЛИЦА ИЗА ЗЕЛЕНОГ ЗИДА: Изложба Николе Милекића у галерији КвАРТ BW

22. 11. 2023. у 19:12

Култура

0 1

ОВЕКОВЕЧИО СЛОБОДАРСКИ ДУХ: Српска академија наука и уметности и Факултет ликовних уметности, обележавају јубилеј Сретена Стојановића

21. 11. 2023. у 16:57

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације