ИНТЕРВЈУ РАДМИЛА ЖИВКОВИЋ, глумица: Успешни људи не завиде, већ чине све да буде боље

ПРВАКИЊА Драме Народног позоришта Радмила Живковић на размеђи је два јубилеја: седамдесет година живота и четири деценије ангажмана на сцени националног театра. На репертоару матичне куће тренутно има пет "живих" наслова ("Хасанагиница", "Ожалошћена породица", "Магбет", "Иранска конференција", "Нечиста крв"), али ће се овог месеца публици поклонити седам пута. Велики је кофер улога и животних искустава, са каквим осећањем данас гледа преко свог рамена?

Фото: Зоран Јовановић Мачак

- Изгледа да је велики пут, али кад погледаш уназад чини ти се као путић: не можеш да верујеш да си толико прешао и личи ти да је кратко трајало. У шали кажем како сам противник струје, фото-апарата и филмске траке, зато што можеш да се видиш какав си био... И онда се смрзнеш - каже на почетку разговора за "Новости" Радмила Живковић. - Највеће смрзавање доживела сам када сам добијала награду "Жанка Стокић". Мира Ступица је говорила, ја сам стајала иза сцене и посматрала искоса платно на коме су ишли инсерти из мојих филмова и представа. Гледаш свој живот који ти тако "вуу, вууу" иде, као кад возови пролазе а ти стојиш на железничкој станици. А они се не заустављају, само шибају напред. То је једно ненормално осећање, тресла сам се цела док сам посматрала себе и свој живот. Сваки од тих кадрова остао ми је у апсолутном сећању: и где смо снимали, и колико је трајало, и да ли је било хладно. Наша професија је непосредно повезана са животом, ми и не живимо изван ње.

Осећате ли и "жал за младост"?

- Старост је неминовна, кроз трајање се мењаш. У каснијем добу знаш да ти коса више није онаква каква је некад била, да кожа није иста, то је природа. И то је нормално. Нисам жалосна што је све прошло, али се питам да ли је могуће да је толико бића прошло преко мене, другачијих мисли док сам водила своје улоге. Улазиш у себе, то си ти, али у различитим околностима: размишљаш какав би био да си одрастао у другачијој средини, породици, младости...

Фото: Н. Живановић

Какво је било ваше одрастање у родном Крушевцу?

- Дало ми је слободу, отворене очи и спознају да увидим колико сам имала среће што сам одрастала у породици која је била умна, духовна и нормална. А то је најзначајније. Данас ми је жао што се више не живи у заједници, да својим старим родитељима или бабама и дедама млађи пруже радост што их гледају до краја живота. Верујем да је породична блискост неопходна да се постане бољи човек.

Чиме су се бавили ваши родитељи?

- Мој отац је поправљао ваге и друге мерне инструменте, а занат је научио од деде кад се разочарао у друштво... Још као клинац био је директор саобраћаја у Крушевцу, али није хтео да уђе у партију. Истерали су га с посла. Постао је вагаџија. Мајка је завршила економску школу, ипак, отац је сматрао да је довољно што он ради. Имала сам четири године, брат две и по, када су заједно кренули да раде. Од марта до краја октобра били су на терену. О нама је бринула баба, а ја сам била њена звезда. Од мене је правила царицу, краљицу, принцезу. У оно време није било материјала, набављали су се из чувених америчких пакета. У Крушевцу се обележавао Дан младости и одржавао карневал. Увек сам предводила колону која је ишла од споменика до Цркве светог Ђорђа и натраг. Била сам и Снежана, и успавана лепотица, и пајац...

Да ли су вам те прве "улоге", на челу колоне, отвориле прозор ка каснијој професији?

- У музичку школу сам пошла пре основне, али ме је све интересовало. Била сам одличан ђак и радознало дете. Отац нам је често говорио: "Децо, само да знате, сазнања касне". Шта то значи, апстрактан појам? Мислио је на спознају, која се хвата на дугом кончићу. А да је ово мој пут сазнала сам тек кад сам уписала Академију.

Како сте се одлучили за глумачку професију?

- Тата ме је натерао. У суштини је био уметничка душа, писао песме. Пре женидбе, с мојим стрицем живео је у Београду. У кући Николе Пашића имали су стан у поткровљу, а он је радио у министарству железница. Обојица браће побегла су у партизане још као дечаци. Отац је имао петнаест, стриц тринаест година када су се нашли на Сремском фронту. Стриц је тамо и рањен, остао је хром. Оца су хтели да стрељају јер је узјахао коња, требало је само да га чува. Спасила га је нека партизанка од смртне казне. Обојица су били сувише млади... Иначе, прво су отишли у љотићевце. Нашла их је моја баба у Смедеревској Паланци и извукла, а они после побегли у партизане. Иначе, отац ме је још у гимназији одвео у крушевачко позориште да учим глуму. Тамо је био чувени професор немачког Бора Михајловић, човек који је "произвео" Ђузу и многе глумце који су дошли из Крушевца. Чика Бора ме је примио и прва улога била је у једној дечјој представи.

Уписали сте се 1971. у класи професора Предрага Бајчетића?

- У почетку сам желела да студирам вајарство, нисам ни размишљала о глуми. Али, отац је рекао да ако нећу да идем на Академију уписаће ме на ветерину или машинство. Дошла сам на Академију са спремљеним монологом и рецитацијом. Ушла у ужи избор. Мој први инцидент десио се већ на почетку: имала сам жути мантил и наранџасту косу, увијену споља. Улазим код чувене професорке која ми каже да скинем мантил и - перику. Објасним да немам перику, али ми она и следећа два пута поново исто. Онда јој ја приђем, дигнем косу и кажем: "Што Ви вашу не скинете!" И то је било то... Мислила сам да сам ту завршила. Ипак, примљена сам. Професорка је била против, срећом пресудило је комисијско оцењивање.

Јесте ли с неким на класи били посебно блиски?

- Са свима сам ја била добро. Велика класа: Тања Бошковић Горица Поповић, Љиља Драгутиновић, Тања Цветковић, Јелица Сретеновић, Злата Нуманагић, Азра Ченгић, Бранко Ђурић, Миралем Зупчевић. Нисам ја тип који се везује за једну особу, свима сам била другарица. Тај догађај с почетка ме је пратио. Добила сам осмицу на првом испиту. Потонула сам. Очи се пуне сузама, а ја себи кажем: "Немој да капнеш, немој да капнеш..." После паузе која ми се чинила као вечност, профеор Бајчетић ми је рекао да је то комисијска оцена: он и други су ми дали десетку, а професорка - петицу. "Перика синдром"...

Важите за особу без длаке на језику, јесте ли се касније сусретали са сличним ситуацијама?

- Нисам васпитана на лажима и преварама. И нисам волела да ме неко искоришћава. Све ћу да дам, али ако осетим да имаш задњу намеру, ја се повлачим у неку другу особу. Постајем врло стриктна и нећу да ти ћутим. Нисам дипломата, не бавим се рачуницом. У сваком филму и представи трудила да до својих крајњих граница направим најбоље што могу - до оне мере до које сам дошла. Увек сам радила у корист приче, филма. Никад нисам "проширивала" улогу. Позната сам по томе што сам их скраћивала јер су бескорисне ствари непотребне. Не служе ничему. Као погрешан намештај у погрешним кућама. Бог те или награди или нагрди. Само је једно слово између... Немам ја дугачак језик, да га имам глупости би тандрљала по телевизијама сваки дан. Немам ни оштар језик. Немам ни увредљив језик, само говорим истину и не волим преваре и рачунџијске варијанте.

Сећате ли се прве професионалне улоге на сцени?

- Било је то у Атељеу 212, ускакала сам код Мире Траиловић као алтернација Мири Пеић у "Чуду у Шаргану". Шта је, уосталом, глумачка прича? Шта ми производимо на сцени? Ја то зовем харакири, направиш рез и све излази из тебе. Сви органи су на "извол`те". Цело твоје биће барата са најтананијим стварима, распорим се и извадим све: ево мени мене да се огледам у себи самој. Тад глумац производи толико адреналина, а то је хормон убица који се појављује у најстреснијим ситуацијама. И ти се играш са убицом сваки пут кад станеш на сцену. Следећег месеца седам пута морам да произведем неизмерну количину адреналина.

Када сте се најдубље засекли?

- Постоји једна представа која ме меље и дан-данас, после 22 године. То је "Хасанагиница" и улога мајке Хасанаге. Седим у ћошку, на ивици сцене. И шта ја живим док ту седим? Имам неколико реченица, монолог - два. Све изађе из лонца у коме сам: оно што без речи радим, јер као мајка имам прекогницију шта ће се десити. Она зна све. "Хасанагиница" ми је најтежа представа по ономе шта се дешава док живим тај лик.

Публика то осећа?

- Публика све разуме. Не можеш да их лажеш, правиш небулозне ефекте и модерне инсталације. То не допире до човека. Шта значи позориште? Долазе и гимназијалци да гледају представу. Публика улази, а на сцени млади аскери, голи до појаса. У почетку Маџгаљ, Капичић. Ми смо сви ту, чујеш из сале "види овога, види онога.." Све чујеш. Онда почиње представа и настаје тишина. Мук. Играмо представу, а деца тотално избезумљена - ридају од плача. Враћају нас на поклон и онда схватиш да си добио публику заувек - јер нису преварени. Осетили су и љубав, и тугу, и живот, баш у време кад имају велике снове. А ти си им можда први пут потпуно померио неке емоције. Јагош је много волео ову представу.

Зашто вас је Јагош звао "госпођо Фројд, девојачко Јунг"?

- Разумели смо се без речи. Потреба је сваког човека да гради своје степенице у вертикалу. Људско биће има задатак да себе обожи, јер сви смо рођени с Богом у себи. Да схватимо ко смо и шта смо. Никад с другарицама не причам какву је хаљину купила, где сређује нокте, код ког иде фризера. Радије питам "шта си кувала", него те испразне женске ствари. Ја сам компликована: и критична и самокритична, и баксуз, не остајем дужна ни свом детету, иако сам на њу поносна. Хоћу да будем боља себи, док год то радим имам разлога да живим. Мора да постоји самопоштовање и самоосвешћење. Ма, шта значи бити жртва? Па жртва си и кад станеш за шпорет да куваш за целу фамилију, ко те пита. Мораш да поштујеш и своје претке, све по старини. Шта значи "ти си матор", "ти не знаш ништа". Ко не зна ништа?! У грамзивости човек мисли наопако и све хоће на брзину. Ништа се на брзину не постаје: мораш да ставиш квасац да уздигне тесто, да га измесиш, да уздигне поново, па онда да га ставиш у рерну. Не може брашно и вода да уђу у рерну и буде хлеб. Не можеш на брзину да постанеш много паметан, богат, значајан. Потруди се, прво у себи, да отвориш нека врата... Данас је само материјално почело људе да занима. Мој отац је говорио: "У туђега татка поголема патка!" Успешан човек не завиди, већ даје све од себе да би постао још бољи, у себи самом.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације