ПИСАЦ ФИЛИП ГРБИЋ, ПОВОДОМ СВОГ ТРЕЋЕГ РОМАНА, "КАНОН ПОТИШТЕНОГ УМА": Продавци духовне бижутерије

ПИСАЦ је Филип Грбић, филозоф по образовању, звању и по професији - јер филозофију и предаје, а "љубављу према мудрости" и учењима великих умова прожета је и његова проза. Од првог романа, "Руминације о предстојећој катастрофи", овенчаног признањем "Милош Црњански", преко другог - "Прелест" који је жири САНУ као најбоље прозно дело овенчао наградом "Бранко Ћопић", до недавно у издању "Вулкана" објављеног, "Канон потиштеног ума", Грбић исказује и развија свој јединствен дар.

Вулкан

Реч је о умећу да споји и усклади оно наизглед неспојиво и неускладиво, да нам кроз интригантну, увек савремену и "модерну" причу понуди најдубље филозофске увиде и спознаје о човеку и свету. Почев од "филозофско-музичког" (јер реч је и о једном и о другом) наслова, у "Канону потиштеног ума" писац, кроз приповедање о троје јунака, виртуозно компонује слику данашњег (пост?)пандемијског и (пред?)апокалиптичног тренутка. Премда сам аутор успева у наоко суманутом покушају да се драматична и хистерична какофонија тог тренутка "упакује" у хармонију уметничког дела, истовремено му полази за руком и да потцрта темељну неусаглашеност данашњице и "простаклука епохе" са високим етичким начелима, логиком и целовитошћу филозофских система, те лепотом и узвишеношћу уметности.

Овај роман одише нешто другачијом атмосфером од претходних - а та атмосфера делује умногоме као последица темељних промена у свету. Какви смо постали, услед неколико последњих, или актуелних криза, појединачно, али и колективно? У шта су се преметнуле тзв. западне демократије, а у шта ми остали?

- Након америчких избора 2020. године, о демократији је немогуће говорити без цинизма. Ишчезло је поверење у изборне процедуре и питање је да ли ће се оно икада вратити. Грантождери и професионалне наивчине могу да нас подучавају дан и ноћ о "демократији" и "вредностима цивилизованог света" као да смо деца, али настала је историјска пукотина која се више не може сакрити - резултат избора у Америци је у најмању руку био тесан и пораз није признат. Белу кућу је настанила она гарнитура која је добила једнодушну подршку медијске олигархије. То је само додатно продубило сумње и нетрпељивост. Нећу заборавити ону бизарну инаугурацију коју је обезбеђивало преко 20.000 припадника националне гарде. Америчке власти данас користе правосудни систем за обрачун с политичким ривалима и неистомишљеницима. Видећемо како ће у наредних годину и по дана изгледати климакс њихове кризе која ће неминовно утицати на све нас.

Свако од ваших троје јунака је такође претрпео, и на свој начин се изборио са ломовима интимним али и глобалним. Свако од њих на свој начин носи и своју тугу. Да ли је туга у оваквом свету неминовност и треба ли се против ње борити, или је заволети и прихватити?

- Једини делотворан лек за тугу јесте она изненадна и безразложна радост која нас повремено дотакне као кап милости. Немам ништа против радости, штавише, она је код мене увек добродошла, али не могу баш ни да се веселим када посматрам како старење нагриза све, не само нашу кожу и кости, већ и наше мисли, осећања, заносе, пријатељства, спознаје и откровења... Све стари, све хрли неповратно у пропаст, однекуд се буди и кључа живот неких нових поколења, али живот који ми је туђ и који ће и сам у своје време бити потиснут и збачен. Анаксимандар из Милета би нам вероватно поручио да не очајавамо, него да у свему томе видимо ред и правду. За тако нешто очигледно није довољно само да будемо паметни и начитани. Да би се увидело нешто постојано усред сталних промена, нешто уређено усред светског метежа, потребан је велики морални напор, а ми, епохално гледано, нисмо баш свежи и орни за велике подухвате.

 Да ли сте намерно писали, са поштовањем, о потиштеном уму, насупрот свеприсутним "мисли позитивно" саветима? Куда нас воде све те теорије типа "воли себе", "негуј свој микрокосмос", "ти си важан", "заволи се"? Да ли је могуће да се човек осећа потпуно и задовољно као изоловани појединац?

- Гајим искрен презир према тој индустрији сопства и најезди празнослова који би да нас саветују како да постанемо самозаљубљени ниткови попут њих. Нема грђег бешчашћа и нижег облика интелектуалне и емоционалне проституције од тих продаваца духовне бижутерије, сертификованих дресера разумних животиња, несносних лајфкоучева, опскурних проповедника турбо-капитализма који би да нас, у замену за новац, разуме се, подуче како да "постанемо најбоља верзија самих себе" и о томе нам непрестано дробе. Кад само чујем ту одвратну и тупаву фразу, дође ми да поручим тим пецарошима несретних душа да размисле о томе није ли можда најбоља верзија њих самих она у којој их уопште нема.

 Верујете ли да је идеја ваших јунака била племенита, и потребна? Зашто је филозофија, без које не можете у литератури, потребна свету, и може ли постати применљива на начин да је као потребну прихвати и - народ (римски, или неки други)?

- Верујем да племенитост мојих јунака управо у контрасту с простаклуком епохе у којој су се обрели, изазива извесну чежњу за изгубљеном величином минулих времена. Али не заваравајмо се - племенит човек загледан у рушевине својих идеала мора бити смешан у контакту са својим савременицима који затечени свет можда не сматрају најбољим од свих могућих, али засигурно га сматрају најбољим од свих претходних светова. Када на властиту личност доследно примењујете давно застарела мерила нужно сте смешни у очима својих савременика. Филозофија свету никад није била потребна. Свету су потребни рудари, лекари и пољопривредници, али не и мислиоци. Право је чудо што је филозофија уопште настала и одржала се кроз миленијуме, ако имамо у виду степен у коме је људска природа заслепљена тричаријама попут гомилања новца и освајања високих положаја.

 Да ли су тзв. теорије завере које неминовно бујају у доба о коме пишете тј. последњих година - доиста нешто о чему би требало говорити са ниподаштавањем? Или су оне нешто управо супротно у односу на тај омаловажавајући збирни назив?

- У марту 2020. становници великих градова широм планете нису смели да напуштају своје станове. Уведено је ванредно стање, апарат силе добио је нечувена овлашћења. Традиционално најлибералније државе показале су чудовишан степен конформизма и спремност да насрћу на слободу говора и слободу избора, некадашње светиње англосаксонских демократија. Због чега? Због медијски преувеличаног страха од вируса који и није био тако опасан као што су којекакви епидемиолози тврдили да јесте. Стари параноици с разлогом данас очекују наша извињења и признања. Али уопште није потребно пратити рад опскурних новинара и аналитичара закулисних радњи да бисте поверавали у то да светом управљају недобронамерне елите. Довољно је прочитати званична документа на сајтовима Уједињених нација или Светског економског форума.

Стрпљење, опажање, самокритика

Дотичете се и "књижевних плићака" и то управо из угла наратора. Има ли у томе логике, будући да се одувек говорило да велика, глобална превирања и ломови стварају и велику литературу? Да ли је проблем у недостатку великих умова (и дарова) или правих ломова - свет се овог пута мења помало перфидно и прикривено...

- Савремена српска проза као да се колеба између непроходног, идиосинкратичког лиризма и баналног, прорачунатог политичког активизма. Реализација модернистичких поетика код нас се хвали као богзна каква уметничка иновација, а ради се о регресији на поступке који су били у замаху пре сто година. Писци су постали раздражљиви и паклено сујетни и можда баш због тог вишка раздражљивости остају неспособни да доживе и уметнички обраде осећање које кореспондира са епохалном ситуацијом у којој се налазимо. Али ни то није довољно за велика дела. Потребно је огромно стрпљење, моћно опажање и беспоштедна самокритика. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације