ЈОШ УМАЧЕМ ХЛЕБ У СО КАО НЕКАД СА ДЕСАНКОМ: Француски писац Патрик Бесон о љубави према Србији

ДИВНО послеподне, било смо на поетском путовању, у групи књижевника, негде у унутрашњости Србије, заједно с великом песникињом Десанком Максимовић.

Фото: Горан Чворовић

 Требало је, по традицији, да се откине комад хлеба и умочи у со. Дошла је да ме потражи. Нисам знао о чему се ради. Десанка ми је показала. Можда се тада нешто магично догодило, као у филмовима Вудија Алена. Било је то пре 33 године. После тога, започео је мој ангажман за Србију. И даље умачем хлеб у со.

Тим речима започиње ексклузивни разговор за свечани број "Вечерњих новости" познати француски писац Патрик Бесон. Све се, некако, уклопило. Јубилеј наших новина за које је увек радо говорио, и за које је некада и сам писао своје реминисценције, предстојећи београдски Сајам књига на коме ће француска делегација, заједно с њим, за неколико дана бити почасни гост и скорашњи излазак превода његове књиге "Сцене из мог приватног живота", како гласи наслов у оригиналу, односно "Призори из мог париског живота", како је одабрано у српској верзији, у преводу Татјане Шотре Катунарић и издању "Чигоје". Управо су елементи ове књиге били костур за разговор у коме су се личне теме волшебно пресликале на општи оквир.   

• Зашто у књизи редовно помињете датум 24. март 2016, који има ослонца у новијој српској историји?

- Тог дана, када је Радован Караџић осуђен на 40 година затвора, ЕУ је утврдила успорену смртну казну. И бомбардовање на Србију је почело 24. марта. Са својом супругом сам такође раскинуо једног 24. марта. За мене је то важан датум. Око њега се зато врте одређени догађаји у мојој књизи. Књиге пишемо да бисмо оставили трагове. То је слобода писца. У књизи је у свом царству, има сва права. Жеље и осећања, такође – каже Бесон.

Фото: Горан Чворовић

• Нисте могли а да не поменете и друге Србе, Филипа Николића, Црњанског у Лондону... Зашто у књизи живите у Београдској улици у Паризу?

- Много је таквих "мигова" упућених Србији. То је једна од ауторских енигми. Оне скривене ствари, које читалац треба да открије. Све то чини роман. У њему посла има и онај ко га чита. Не само писац. Књига није иста када је прочитана. Када неко прочита књигу, промени је. Када је прочита милион људи, постоји милион измењених примерака.

• Сцене су то из вашег приватног живота, такође и ваших пријатеља, али и свих нас. У којој мери су наши животи аутобиографски?

- Све књиге су аутобиографске. Чак и оне које не говоре о нама. И Флоберове књиге, такође. "Госпођа Бовари" је веома аутобиографска књига. Писац увек пише аутобиографски, зато што је сведок, стално осматра, гледа, посматрач је свега што се дешава око њега. Мало је хендикепиран личном несрећом, али наставља да посматра своје пријатеље којима се догађа иста недаћа. 

• Кажете да срећан крај није предвиђен за живот, да се све на крају заврши лоше. Јесте ли ви песимистични, или је то живот који описујете?

- Срећа неће имати последњу реч. Написаћу једном књигу с тим насловом. Довољно је старити и гледати своје родитеље и пријатеље како старе и пате, да бисте имали виђење света које није баш оптимистично. Срећни можемо да будемо, можда, под плаштом безбрижности, на почетку живота. Али тада имамо толико тога да урадимо, да тога нисмо ни свесни. После је касно. Мушица која упадне у пиво није очекивала такав крај. Али можемо да имамо задовољства. Задовољство је реално, на више нивоа. Културно, интелектуално, телесно. И, то је сасвим довољно.

• Ратови који се тренутно воде показују да баш нема пуно среће на планети?

- Ратова је одвајкада било. На свакоме од нас је да одабере своју страну, или да се не меша. У Европи постоји манија да се мешамо у ствари које се дешавају далеко, и које нас се не тичу. Сервантесов Дон Кихот је модел за неке француске интелектуалце који се ангажују далеко од куће. Ништа не разумеју, ипак инсистирају, и на крају је резултат катастрофалан.

• На Косову тензије не престају?

- Трају већ тридесет година и биће их још. Косово је српско, као што је то лепо написао Новак Ђоковић на камери после меча. И, тачка. Као што су се Алзас и Лорена, које су окупирали Немци, вратили Француској, тако ће се једнога дана Косово вратити Србији.

• Последњих година у Европи постоји нови непријатељ, новац. У посткапитализму кружи толико брзо, да не стижемо да га видимо?

- Физички, више није реалан ни конкретан. Швеђани су предвидели да ће папирни новац убрзо нестати. То ће државама и банкама дати апсолутну контролу. Циркулишу огромне суме, које ништа не значе. Све почиње да личи на биткоин.

• И нације, кажете, све мање постоје, а уместо њих влада међународна заједница?

- Око Украјине, међународна заједница на западу говори једним гласом. Нема земље која ће се дићи да гласно каже да није добро давати оружје Украјини или водити рат с Русијом. Нема ниједне земље која ће говорити другачије у односу на једноумље. Исти случај је раније био и са Србијом. Што више има информација, има све мање информисаних људи.

Фото: Горан Чворовић

• Носталгични сте. За вас је све раније било боље, осим у пружању зубарских и оптичарских услуга?

- Највољенији и најпосећенији град је Венеција која се није променила од 17. века. Зашто људи толико долазе у Париз? Центар града се практично није мењао од краја 19. века и барона Османа. Раније је све било боље и зато што смо били млађи, мада је младост уједно и трка с пуно препрека. Личи на спортско такмичење. Изазови и обавезе који су ме чекали били су огромни. Морао сам много да радим. Сада уживам у плодовима. Па ипак, боље је, због те младости, било пре.

• Саркастични сте када кажете да знамо како грозну диктатуру остављамо, али не знамо какву дегутантну демократију добијамо. Све је релативно?

- Јесте ли преметили како у земљама које у свом називу имају реч "демократија", као што су Демократска република Конго, на пример, или као што је то била Немачка демократска република, нема демократије? Треба се чувати демократије. Многи користе ову реч да би тлачили друге.

• Нисте политички коректни ни када истичете еколошко претеривање? Јесмо ли, уопште, данас обавезни да будемо политички коректни у свакој прилици?

- Не видим никога ко би рекао да је против планете и да је не воли. Пре двадесетак година сам написао да су на тадашњим изборима сви кандидати на изборима били еколози. Постојао је у Француској период када је марксизам био у моди. И свако ко није био близак левици био је сатанизован. Сада је с еколозима слично.

• Постоји ли добар разлог да се спасе планета?

- Планета стално нестаје. Све ове људе које видите око себе, који пролазе улицом, у дану када буду умрли, за њих ће планета нестати. Сви људи који тренутно умиру док ово говорим, на целој планети, доживљавају крај света. А за све оне који се рађају, она тек настаје. Планета је магична. Превазилази наша очекивања. Није реалистичан појам.

• Толико смо, у самоћи, навикли да пишемо људима, да се зачудимо када им чујемо глас преко телефона?

- Говорити је много јаче него писати. Веома је лако не прочитати књигу. То може свако. А кад ти неко нешто каже, уђе у главу и ту остане. Осетљивији смо на оно што нам људи кажу него на оно што нам напишу. Поруке писане телефоном су у ствари начин да се сакријемо иза својих речи.

• Деца увек имају пуно играчака, одрасли такође?

- Стално смо окружени играчкама. Аутомобилима, тротинетима, телефонима, компјутерима. С људима, ипак, не можемо да се играмо, али можемо да се са њима забавимо.

• Живимо љубав без љубави?

- Сви смо у потрази за реалним осећањима, без обзира на године. Неки сматрају да у човеку нема неограничене количине љубави. У једном тренутку пресахне. Други сматрају да је љубав као гуштеров реп, увек поново израсте. И да смо увек способни да је дамо и примимо. Треба сачекати да остаримо, да бисмо то проверили.

• Нема више развода са кривицом, јер кривица више не постоји?

- Изгледа да превара више није кривица, ни у љубави, ни у другим стварима. Не желим да верујем у то.

• Живот је чудан. Не желимо оно што можемо да имамо, и не можемо да имамо оно што желимо?

- Ако не можеш да будеш са женом коју волиш, треба да волиш ону с којом си, певали су седамдесетих Крозби, Стилс, Неш и Јанг.

Фото: Горан Чворовић

• Ствари су често различите у односу на начин на који их гледамо. Земље, које, на пример, немају средства да дублирају филмове, постале су нације полиглота?

- Тешке ствари нас често учине јачим. Волим пример Новака Ђоковића и Ане Ивановић, када пролазе Београдом под бомбама и не иду у склониште. И, погледајте шта су успели. Гледао сам меч Ане Ивановић на Ролан Гаросу, нико није окретао главу за лоптицом. Сви погледи су стално били уперени у њу.

• Источни Берлин је био град љубави, јер ништа друго тамо нису могли да раде, осим да воде љубав?

- Чини ми се да су у комунизму људи само то радили. Све остало им је било забрањено. Кундера је то одлично описао. Зато су много сензуалнији него западни Европљани.

• Постоји амбигуитет у савременом свету: човек не подноси да буде сам, али не подноси никог другог осим себе?

- То долази с годинама. После седамдесете сви постају зли, осим према унуцима. Неки чак и према њима. То се не огледа толико у понашању, колико у мислима. Мисли постају тврђе и киселије. Тамне, како се човек приближава смрти. Зли су према младима који су далеко од краја, али нису зли у актима, колико дубоко у њима самима.

• Човек без жене не постоји?

- Томе нема шта да се дода. Жена од мушкарца чини човека. Чак и за хомосексуалца, жена је битна, као пријатељ, сестра, мајка, неко ко ће му дати путоказ.

• Жене се за то време прибојавају једна друге?

- Зато што знају да су паметне. Мушкарци су индиферентни, детињасти, слаби. Зато су жене и биле угњетаване вековима. Увек слабићи угњетавају јаче. Најјачи народи су кроз историју били најугњетаванији. Срби, Руси, Ирци... Тако је то и са женама.

• Како решити дилему академик – академкиња, писац – списатељица?

- Немам ништа против, али неким женама писцима се не допада да их неко зове списатељицама. Као да им се тиме отима "мушкост" у писању, узима квалитет који су стекле као писци.

Патрик Бесон, Фото З. Јовановић

• Немогуће је живети с писцем?

- То је као вечито живети с адолесцентом.

• Не мислите ли превише о смрти?

- Рано сам почео да мислим о томе. Покушао сам да се убијем са 17 година. Дефинтивно сам са страхом од смрти раскрстио у Србији, шетајући, сам, ноћу улицама, током бомбардовања. Било је то велико олакшање. И једно је од мојих најлепших сећања.

• Сами сте предложили да добијете улицу у Романвилу, у близни Париза. Лепо је видети такав напис за живота?

- Волео бих, пре свега, да је имам у Београду. Чак и малу, било какву. Пролаз, слепу улицу, тргић.

• Предност рушевина је што никада не могу да се сруше? Олакшање пред свршеним чином?

- Управо тако. И дивљење. Немоћни смо пред рушевинама. Чак и старци се пењу на Акропољ да би се поклонили. Пењу се, виоско је, клизаво, корачају с штапом, али иду у ходочашће.

• Ако не прочитате књигу, реците бар да је одлична?

- То је најмање што може да се уради. Рећи да је грозна, а притом је не прочитати, то је тек страшно!

Препоручујемо

Култура

0 0

"ЧУВАРИ ФОРМУЛЕ" У ПАРИЗУ: Французи се упознали са случајем нуклеарног инцидента у Винчи

16. 10. 2023. у 18:23

Друштво

0 1

ПЛЕМЕНИТОСТ ИЗНАД СВЕГА: Арно Гујон честитао "Новостима" јубилеј

16. 10. 2023. у 16:29

Култура

0 0

БЕОГРАДСКИ ЕСПРЕСО БОЉИ ОД ФРАНЦУСКОГ: Радивоје Раша Буквић између две земље и културе

16. 10. 2023. у 22:10

Свет

0 0

НАПАДИ У ФРАНЦУСКОЈ НЕ ЈЕЊАВАЈУ: Евакуисана школа у којој је убијен професор због претње бомбом

16. 10. 2023. у 13:32

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације