ПИСЦИ НЕМАЈУ ПРАВО НА НЕПРИСТРАСНОСТ Интервју - Ерик Вијар лауреат награде "Милован Видаковић"

Јованка СИМИЋ

29. 09. 2023. у 16:50

РАТ у Индокини педесетих година прошлог столећа, један од најдужих у савременој историји, у којем је мали вијетнамски народ, поразио две светске силе Француску и Америку, ретко се помиње у школским уџбеницима, али успео је да се пробије у савремену књижевност.

ПИСЦИ НЕМАЈУ ПРАВО НА НЕПРИСТРАСНОСТ Интервју - Ерик Вијар  лауреат награде Милован Видаковић

Приватна архива

Роман ироничног наслова "Частан излаз" (издање "Академске књиге"), тој теми посветио је француски писац Ерик Вијар, којем је у Новом Саду прексиноћ на 17. ПРОСЕФЕСТ-у уручена награда "Милован Видаковић".

- За смешну наду у "частан излаз" јер упркос бескрајном следу насиља мали народи тешко се навикавају на потчињеност, било је потребно тридесет година и неколико милиона погинулих. Три деценије за такав силазак са сцене. Можда је боље било изгубити част - констатује Вијар у последњем поглављу своје књиге.

Звучи готово невероватно да овај роман дугујемо водичу из двадесетих година, времена када је Индокина била француска колонија, а који вам је случајно доспео у руке?

- Тачно. Као сви водичи за путовања, и овај поседује мали речник како би туристи могли да се снађу. Али читајући га, био сам изненађен ауторитативним тоном: "Подигни кров, спусти кров, вози у банку, вози на плантажу, вози у хотел". Ниједна уљудна реч. Током француске колонизације могао си, дакле, да путујеш у Вијетнам а да са Вијетнамцима не водиш никакав разговор већ само да им издајеш наредбе. Одмах после тог водича трагао сам за архивским документима. Почео сам књигу тиме како изгледа инспекција рада на плантажама каучука коју држи произвођач гума "Мишелин". Дакле, крећем од аутентичног документа тако да ја не измишљам ништа ново, сви дијалози су у том документу, ја сам их само преузео.

Како сте успели да хладни бирократски језик самог документа ослободите окова а да ипак останете верни фактима?

- У извештају радне инспекције је сцена када они долазе до закључаних врата, траже од управника кључеве, а он их нема. Они инсистирају, он их налази, а када се врата најзад отворе, налазе Вијетнамца страховито мученог и на самрти. Та сцена, тако хладно исписана у извештају, приказује целокупан колонијални свет. Његова главна одлика је негирање и сакривање истине иза неких гвоздених врата.

Мислите ли да књижевност може да, макар унеколико, да освести човечанство како да не понавља исте грешке?

- Верујем да писање и књижевност уопште изазивају нека нова сазнања.

Примајући награду са именом зачетника српског романа Милована Видаковића, рекли сте да би било "потпуно отрцано" када би се данашњи писци понашали неутрално. Може ли се додати и реч "неодговорно"?

- Ми смо одговорни за сваку реч, дах, тон и траг који утискујемо. Да, отрцано би било да се данас правимо непристрасним, као да се овим послом можемо бавити ван друштва и личног става, као да смо затрпани у машту и језик. Књижевност вреди више од тога. У супртоком, која ће тишина носити наше име?

Да ли због ослонца на историју, своје књиге радије називате хроникама него романима?

- Писати о историји значи писати у облику који би такође требало да буде заједнички посао, покушај да пробамо да нађемо узроке, да темељно размислимо. Раније је историју писала неколицина људи који су били у служби владара, а сада сва моћ света је у рукама неколицине људи. Можда је ово прави тренутак да књижевност кроз причање о историји постане колективна.Историја је сама по себи колективни, заједнички догађај. Тиче се свих нас. Настојим у својим хроникама, приповестима, да као писац будем видљив.

Рођени сте у Лиону маја 1968. године, у време грађанских немира у Француској који су се брзо прелили и у друге земље. Да ли је истина или метафора да вас је мајка често износила на балкон баш у време протеста?

- Чињеница је да сам рођен у историјском тренутку, а пошто је мој отац учествовао у протестима, мајка је повремено излазила са мном у наручју на балкон да покуша да га угледа у мноштву људи. И моје детињство је обележено епохом у којој се још увек тражила колективна еманципација, када је постојала жеђ за њом и када су се сви надали да ће се она наставити. Сада живимо у времену које показује не само да се напредак није догодио, већ да смо се вратили далеко унатраг.

Колико је данашња демократија далеко од шездесетосмашких снова ?

- Волео бих да данас демократија омогући све врсте слобода које нам требају али ми се то чини немогућим у свету где један олигарх поседује богатство колико цео један народ може да произведе у годину дана. Ама, много му је! То је проблем који књижевност не би смела да игнорише. Асиметрија која данас постоји између моћи и појединца, између појединца и државе или између две државе толико је велика да прави подлогу на којој савремена књижевност треба да се развија. А, ако то не ради, онда она постаје само фолклор.

Пишете ли већ нову књигу?

- Увек пишем истовремено неколико књига зато што неке пишем, неке поправљам, а неке стоје и одмарају се. У једној од тих књига тема је расна сегрегација у Сједињеним Америчким Државама, видљива и мање видљива. То су врсте изузетно снажног а недовољно видљивог насиља.

Наравно, Андрић и Киш

Читате ли дела српских писаца?

- Наравно. Међу класицима то је Иво Андрић, а Данило Киш је живео у Паризу, па сам и њега читао. С једне стране књижевност је универзална, може се читати увек и на свим језицима. У сваком том делу постоје специфичности које вам показују одређени контекст као, на пример, у Андрићевом роману "На Дрини ћуприја" о вишенационалној заједници која је више пута освајана од стране Угара и Турака. И тај мост који симболише све оно што је ту заједницу спајало, а на крају је ипак срушен, показује веома специфичан контекст који је истовремено и део светске књижевности.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Коментари (0)

ЗА НАШУ ЗЕМЉУ УВЕК ИМАМ МОТИВАЦИЈУ: Алекса Аврамовић блиста после пласмана на Евробаскет