ГАГА ЗАУВЕК ОСТАО И ГОСПОДИН И ШМЕКЕР: Легенда наше сцене Драган Николић (1943-2016) данас би напунио 80 година

ДРАГАН Николић је оличење пунокрвног београдског момка. Покрети мачке, непрестани опрез, корача као да се прикрада. Мршав као хрт. Избегава да прича о апстракцијама, радије употребљава дечачки цинизам него исповедачки тон. То је једно од оних лица које годинама пролазе Београдом и постоје покрај нас. То су момци који придржавају углове кућа да се не сруше, а истовремено жваћу жваку гледајући филмове Џона Вејна. Нешто што би можда неке жене назвале: дете-мушкарац.

фото Архива "Новости"

Овако је један београдски шмекер, Мома Капор, описао другог: да је поживео, данас би Драган Николић прославио осамдесети рођендан. Отишао је прерано, у 73-ој, тај вечити младић наше сцене, шармер и мангуп, а у бити стидљив, одмерен и деликатан човек и уметник. Незаборавни Џими Барка, Прле, Флојд, Влах Алија, Столе Харинга, Карузо, Попај... Годинама је "придржавао" најбоље кадрове наших филмова, телевизијских серија и позоришних представа, постајући легенда још за живота.

фото:С. Сарић

Рођен је 1943. године у ратном Београду. Детињство је провео на Црвеном крсту, у близини Савременог позоришта (данашњег БДП), а када се први пут кришом попео на прозор и угледао нашминкане и костимиране глумце, остао је заувек опчињен магијом овог призора. Као најмлађи студент, са седамнаест година, уписао је "из прве" Академију драмских уметности. За пријемни је одабрао монолог Тома из "Стаклне менажерије" Тенесија Вилијамса и рецитацију, а за музички део испита - Андријана Ћелентана и "Двадесет четири хиљаде пољубаца". И већ тада, његово тотално одсуство слуха постаће, такође, део шарма који ће суверено демонстрирати на телевизији ("Максиметар" и "Образ уз образ"), филмовима "Кад будем мртав и бео" и "Ко то тамо пева", па и "Коси" Атељеа 212. Уосталом, чега год би се дотакао претварао је у предност, дајући јој непооновљиву боју своје харизматичне личности.

- Као глумац уносим велики део себе, ту нема мистерије и велике тајне. Код онога што ми је предложено текстом, преко оног што ми предлаже режија, ја извлачим неке ствари из свог фундуса и тражим препознатљиве шифре, нека тумачења која су такође препознатљива и онима који ме гледају - објашњавао је у једном новинском разговору популарни Гага.

Архива "Новости"

Филмску каријеру почео је већ 1964. улогом у филму "Право стање ствари". Три године касније, појавио се у "Деци војводе Шмита", у малој али довољно маркантној улози да га запази Живојин Павловић и повери ону главну: Џимија Барке у филму "Кад будем мртав и бео". Тако је већ на почетку каријере постао звезда "црног таласа" и том чињеницом ће се заувек поносити. Овај филм му је одредио даљи глумачки пут, јер су га због њега избацили из ангажмана Позоришта "Бошко Буха" у коме је почео театарски живот. Филм ће одредити и његову приватну судбину. На снимању "Хороскопа" 1969. упознао је Милену Дравић, с којом се венчао тајно 1972, у паузи снимања следећег остварења, "Како су се волеле две будале". А како су се волели Милена и Драган сведочиће наредне деценије кроз које су пролазили нераздвојно, "образ уз образ", постајући најмаркантнији глумачки пар југословенске сцене.

На позив Небојше Комадине, ипак, наставио је живот у позоришту. Отворила су му се врата Атељеа 212, а Мира Траиловић и сви остали управници видели су у њему незамењивог члана куће. Наравно, и чувеног бифеа. Како је сведочио Новица Никић, дугогодишњи шеф бифеа, у овом простору Драган је био најбржи. "Куповао" је штосеве, тражио начин да приђе друштву и освоји своје место, које је било ништа мање значајно од оног на позорници. И ту, међу старијим позоришним "алама", Гага је пленио без остатка, срећан (како је сам говорио) што увек може да побегне у сан који се зове позориште, јер "оно је склониште, азил за глумце".

После снимања филма "Сезона мира у Паризу", из Француске је стигао позив да се окуша и на међународној сцени: добио је главну улогу у комаду Максима Горког "На дну" (Theatre de la Vill). Дуг је списак филмских и ТВ остварења у којима је, већ на "појаву", Гага Николић остављао неизбрисив траг: "Отписани", "Национална класа", "Ко то тамо пева", "Бановић Страхиња", "Нешто између", "Сиви дом", "Идемо даље", "Последњи круг у Монци", наравно, и "Балкан експрес" - који је окупио, вероватно, глумачки "дрим тим" свих времена.

Преминуо је 11. марта 2016. године, после дуге и тешке болести у Београду. Остала му је неостварена жеља да сними филм који би се звао "Сузе мог јастука", са аутобиографским цртицама из његовог живота. Све остало је остварио. Награде, признања, и оно најважније - бескрајну љубав публике. Остварило се и више од скромне жеље коју је изрекао примајући Златни печат Југословенске кинотеке, 2000. године:

- Кроз читаву каријеру настојао сам да у себе уткам оно што је писало на шпици филма: "И кад будем мртав и бео, ја бих ипак хтео да каква-таква светиљка будем"...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације