"ЈОШ НИСАМ РЕКАО СВЕ О ГОЛОМ ОТОКУ": Последњи интервју Драгослава Михаиловића за "Новости"

АКАДЕМИК Драгослав Михаиловић, чувени српски писац, романсијер, сценариста и драматург, преминуо је у Београду у 93. години.

Фото: Милена Анђела

У последњем интервјуу који је дао "Новостима", Михајловић је говорио о својим белешкама, подршци коју му је пружио Иво Андрић, пријему у САНУ, и Голом отоку.

Интервју, који је објављен 22.12.2019. године, преносимо неизмењен и у целости:

Када смо пре две године позвали академика Драгослава Михаиловића (89), рекао нам је да је "ставио катанац на дућан" и не може више да даје интервјуе и да пише. Признао нам је да му је, ипак, постало досадно, па се недавно вратио својој неисцрпној теми - Голом отоку. Писац који је први проговорио о острву смрти и оставио драгоцено сведочанство у шест књига има још много тога да каже.

- Претурао сам по мојим белешкама и видео да је остало много необјављених разговора са заточеницима, правим људима са именом и презименом. Још не знам да ли ће то бити моја 23. књига - каже, за "Новости", Михаиловић, који је и сам осетио сву суровост на Голом отоку. - Имам и своје записе, о којима нисам говорио. Правити записе на Голом отоку било је забрањено и опасно. Био сам дрзак млад човек и у два маха езоповским језиком сам успео да, ипак, много тога забележим. Нисам могао да напишем: "Данас су убили некога", нисам могао да кажем: "Данас су ме претукли", али сам нешто записивао. Разговарао сам са неким голооточанима који су били јуначни и храбри, рекли су ми да су правили белешке, али су их пре изласка уништили.

Фото: Милена Анђела

Како је вама пошло за руком да их сачувате и изнесете?

- Нико није сумњао да сам ја записе правио у књижици, коју сам све време држао у џепу. Нисам је крио. Могуће је да се зато није ни сумњало, па сам успео да је изнесем.

Недавно вам је стигло признање за целокупно стваралаштво - Велика награда "Иво Андрић", коју додељује Андрићев институт. Како сте примили ту вест?

- Ово је друга награда коју сам добио, а носи име Иве Андрића. Андрићеву награду сам добио за "Петријин венац", а ову за свеукупни књижевни рад. То су лепе награде. Сваком писцу ласка кад их добије, па и мени.

У причи о идеолошким нападима на вас, после драме "Кад су цветале тикве" истиче се да је у вашу одбрану стао баш Андрић...

- Андрић је мене подржао у тренутку кад мој живот није био баш згодан, али није хајао за то. Ја сам му био захвалан док је био жив, а захвалан сам му и сада.

Да ли је то потврда да су истински вредни људи, међу којима сте и ви, храбри и да немају сујету?

- На известан начин јесте. Андрић није био уплашен. Знао је да сам био у затвору, на Голом отоку, али то њега није задржало да мени пружи подршку као човеку. Сећам се да сам баш током највеће гужве око мене био позван на "Борину недељу" у Врању, видео сам да ме агенти Удбе прате и чекају да чују шта ћу да кажем. За мене је било довољно што је Андрић, упркос тој хајци, сео и са мном попио кафу. Сећам се да је поред мене био Стеван Раичковић, који ме је тешио да неће смети ништа да ураде, јер знају да би Андрић одмах напустио скуп и вратио се у Београд. Био је у свему велики, а истовремено скроман и несебичан.

Јесу ли данас скромност и несебичност превазиђене особине?

- Нису. То су свевремене вредности. Непролазне. Особине које имају добри људи треба стално истицати, поштовати. Такве људе и њихове врлине требало би да у свакој прилици подстичемо, како бисмо били пример другима.

Чини се да данас те врлине нису на цени, јер нису модерне?

- Не знам да ли су модерне, а и није ме брига за то.

Ви сте живи сведок времена храбрих људи, шта је са храброшћу данас?

- Уверен сам да храброст ни данас није особина малобројних. Можда је дошло време кад храброст није толико потребна, али ће се она ценити увек.

Шта нам је потребно да истрајемо у овом времену, ако то није храброст?

- Неке друге особине које људи цене. Поштење. Честитост. Све су то особине које поштују и обични људи и интелектуалци.

Зашто их онда све ређе истичемо, а тежиште стављамо на друге вредности?

- Немам такав утисак. Увек сам имао утисак да наш народ цени оне особине које ценим и ја. Што сам старији, све више волим људе око себе и верујем у њих.

Стално се са разних говорница поручује да не треба да се плашимо, шта су наши извори страха?

- Не знам шта су они данас. Знам какви су били у време Јосипа Броза. Титоизам као режим и његови извршиоци настојали су да на сваки начин плаше народ. Било је то много опасно време и никако се не би могло упоредити са овим у којем живимо. Хоћу да кажем - сада је боље, мада данас људи страхују за своју егзистенцију и радно место. Али, опаснији страх од тога је страх за голи живот, који се губио и због једне изговорене речи.

Мења ли страх карактер човека?

- Може да остави дубоке печате у души. Може. Да. Да.

Фото: Милена Анђела

Да ли сте се ви плашили када је сва сила Брозова у једном тренутку кренула на вас?

- Нисам се уплашио, морам да кажем, иако то може да изгледа као хвалисање. Васпитаван сам да не будем кукавица. Већ се знало да ће представа "Кад су цветале тикве" бити забрањена. Кренуо сам, ипак, са супругом у Југословенско драмско позориште. Ишли смо на представу као на последњу. Затекли смо позориште у мраку. Парк око позоришта био је препун људи. Жагорили су, а у згради се није чуло ништа. Само мрак и мук. На доњем, глумачком улазу срели смо сценографа представе Владислава Лалицког. Поздравили смо се и ја сам га упитао: "Владо, зашто је кућа у мраку? Шта се дешава?" Зачуђено ме је погледао: "Зар ти не знаш да је тебе данас Тито напао?" Питам га: "Кад ме је напао?" Каже: "Данас око подне у Зрењанину. Зар ти то ниси чуо?" Ја кажем: "Нисам. Шта је рекао? Да ли то значи да ће ме 'плави анђели' опет ускоро посетити?" Лазицки ми одговара: "Не. Он је рекао да те неће хапсити." После тога сам био сигуран да ме неће ухапсити, осим ако не направим неки тежак преступ.

Али су вам, зато, "ухапсили" књиге...

- Да. У то време имао сам свега две, невелике. "Фреде, лаку ноћ" и "Кад су цветале тикве". Обе су избачене из књижара и библиотека. Девет година нисам могао да дођем до јавности. Онда сам штампао "Петријин венац" и добио Андрићеву награду. То је сигурно деловало на неке режимске људе, па су се мало повукли. Велики Андрић ме је и на тај начин штитио.

До кад вам је била потребна та заштита?

- Јосип Броз је умро 1980, а већ 1981. ме је, на моје изненађење, Српска академија наука примила за дописног члана. После осам година постао сам њен редовни члан и тек тада је наступило велико побољшање у мом животу. Пре тога, много сам послова променио, а први стан сам добио у четрдесетој години живота.

Једном сте изјавили, ако су вас добро пренели: "Хвала богу да ови Вучићеви не спомињу ни Броза ни Југославију". Да ли је било ишта добро у тој нашој некадашњој земљи?

- Није. Можда је теоријски гледано југословенство било добро за наш живот на Балкану. Можда је могло да буде у Југославији неких бољитака, али стално смо имали свађе и трзавице. Иако ја нисам био баш погодан за јавну сцену, ако бих некако стигао, изражавао сам се против Југославије. Увек сам говорио да је довољно добро да ми живимо у Србији. Да земља Србија буде демократска, да има своје достојанство, да се бори за добар живот својих грађана, а друге ствари ће се некако већ средити.

За вас се каже да сте страдали у сваком режиму, има ли времена да остварите апсолутну правду?

- Не знам шта је апсолутна правда, али ако погледате то да сам већ скоро 40 година члан САНУ и да сам добио тридесетак награда, да сам остварио своју жељу да будем писац, а о томе сам сањао још као основац, онда сам се остварио. Имам децу која се такође баве уметношћу и они су се остварили. Могу да будем задовољан. Кад имате дуг живот испуњен радом, можете да будете задовољни. Ако вам живот да подршку, можете да кажете: Браво. И, наставите колико још можете.

Фото: Милена Анђела

Овогодишњи сајам потврдио је да су за ваша дела заинтересовани млади људи. Која је то порука вама?

- То је добра порука за писца. Писац може себи да каже: Браво, старче, добро си живео!

Емир Кустурица је рекао да је додељивање "Нобела" Петеру Хандкеу порука да не треба да признамо Косово. Какав је ваш став?

- Не бих никако могао да будем против свог народа, да кажем да Србија треба да се одрекне Косова. Ја сам, као и огромна већина српског народа, за то да се мирним средствима Србија и даље бори за своју територију. Шта ће све бити са тим и како ће бити, не могу да предвидим.

Шта још нисте рекли о Голом отоку, који је у сваком смислу обележио ваш живот?

- Мислим да сам доста допринео томе да јавност буде боље обавештана о једном ужасном мирнодопском логору, најстрашнијем у слободној Европи. Ипак, морам да кажем да није довољно учињено за успомену на људе који су тамо робијали, због, махом, измишљене кривице које су се темељиле на неким изјавама или нечему сличном.

БОНУС ВИДЕО: ОДЛАЗАК ВЕЛИКОГ ГЛУМЦА - Преминуо Танасије Узуновић

Препоручујемо

Познати

0 0

"НИЈЕ ВИШЕ КАО РАНИЈЕ" Комшије проговориле о Милану - помињу веру, прошлост, хвале га, али једно замерају

12. 03. 2023. у 10:35

Познати

0 0

ТУГА У ДОМУ СУЗАНЕ МАНЧИЋ: "Јуче сам снимала три емисије, а срце ми је плакало"

12. 03. 2023. у 09:37

Култура

0 4

ЋЕРКА ДРАГОСЛАВА МИХАИЛОВИЋА ЈЕ ЧУВЕНА СРПСКА ГЛУМИЦА: Објаснила како је њен отац "избацио" Ј из презимена

12. 03. 2023. у 10:06

Култура

1 2

БИОГРАФИЈА ДРАГОСЛАВА МИХАИЛОВИЋА: Бунио се због хапшења другова и ушао у сукоб са УДБОМ, па завршио на Голом отоку

12. 03. 2023. у 09:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације