ЧИТАЈУ ЛИ МЛАДЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ: Како приволети децу да (поново) заволе књигу?

СВАКОДНЕВНО, годинама већ, читамо о томе како "данашња деца ништа не читају", саосећамо са вапајима мајки које (се) питају како малу децу научити, а старију приволети, да заволе књигу, изражавамо забринутост над анализама стручњака и статистикама које нам говоре о томе читају ли деца и млади ишта (не, како најчешће тврде), до ког узраста (све млађег, кажу), и шта (скоро ништа, веле).

pixabey

 Наравно, о томе читамо углавном са екрана мобилних телефона или компјутера, куцкајући по екрану и са забринутим мајкама саосећамо, на истом месту делимо и своју личну забринутост за књигу, и за младе генерације које "осим монитора и екрана ништа не виде". Неретко смо склони и да поткачимо којег од дежурних криваца, рецимо учитељице које не умеју да их заинтересују за лепу литературу (као да тад већ није касно!), или још чешће - саму децу. И тек ћемо врло, врло ретко наићи на покојег родитеља свесног сопствене одговорности у овом процесу, или макар - лицемерја свих нас који буљећи у мобилне телефоне ламентирамо над прошлошћу у којој су, прича се, деца волела да читају.

Писац Владимир Коларић, иако би и као свестрани културни делатник и као врсни теоретичар могао да пружи оштру анализу стања, свестан да тражење и именовање некаквих појединачних "криваца" никада није смислено нити конструктивно - мудро се држи личног искуства, најпре сина, а потом и оца синова који (гле чуда!) воле да читају.

- Могу да кажем на основу свог искуства - почиње Коларић. - Моји родитељи су били просветни радници, али нисам научио да читам пре школе, нису желели да ме терају, уз логику научиће кад дође време. Отац ми је читао стрипове, Загора, Капетана Марка, Блека... и тако сам стекао прве појмове о словима и читању. Онда сам у школи научио да читам и већ у другом разреду од родитеља тражио да ми купе Винетуа. Одушевио сам се и на пола књиге почео сам и сам да пишем и нисам више престајао да читам и пишем. Дакле, није било присиле, почео сам са занимљивим штивом по свом избору. Мој старији син је већ са четири почео да чита и то течно, без срицања. Нисам га приморавао, али сам му много читао, а кад је сам рекао да жели да чита, показао сам му слово по слово и он је даље ишао сам. Значи без приморавања, на нечему што им је занимљиво и, наравно, деца уче опонашањем. Моја деца су стално гледала родитеље како читају и уживају у томе. Ако сами не читате или дете присиљавате на читање, ништа нећете постићи.

Владимирова поента о родитељском примеру, полазна је тачка и изузетно популарном и плодном дечјем писцу Бојану Љубеновићу, у размишљању о том вечно присутном и гласно постављаном питању - како да деца (поново?) заволе књигу?

- Издавачи тврде да се старосна граница, до када деца читају - непрестано смањује, да деца воле књиге тек до неке пете, шесте, седме године а онда постају незаинтересовани, отуда и поплава књига за бебе и најмлађе, јер издавачи прате тренд - наводи Љубеновић. - Став који се око тога неретко може чути у јавности - да су због те незаинтересованости за читање сама деца крива, ипак, сматрам недопустивим и врло тешко одрживим. Познајем велики број деце и још никад нисам видео ниједно дете које је само себи купило мобилни телефон. Не, родитељи су ти који им већ од треће године дају таблете а кад им дате у руке те справице, тог тренутка почињете да губите битку за књигу, и до момента кад добију свој мобилни - врло је могуће да ћете је изгубити. Ниједна књига не може да истрпи такву нелојалну конкуренцију какву представља све оно што нуди телефон. Ипак, шансе су поприлично веће ако је књига атрактивна и добро илустрована.

Љубеновићев роман "Тајне дединог кофера", иако нимало шарен већ потпуно ћопићевског и старинског шмека и у причи и у илустрацијама, доживео је ипак три узастопна издања, а намењен је управо онима који, ако је веровати истраживањима, (више) не читају:

- То је можда био и својеврсни експеримент, који је доказао да и та деца, од неких 8 до 13 година, могу да се заинтересују за књигу. Верујем да битка није изгубљена, уколико се сви ујединимо, од родитеља, који бар понекад пред децом треба да држе књигу уместо телефона, и читају им, преко васпитача, наставника, библиотекара, до дечјих писаца, издавача и државе. Јер издавачима се не исплати да плате домаћим писцима и илустраторима хонорар, па преводе страна издања, и тако нестају књиге домаћих аутора. Ту би ваљало да интервенише држава која може да субвенционише дечје издаваштво, дајући подстрек издавачима да објављују наше писце... Сви заједно, успели бисмо у подухвату враћања деце читању, уверен сам.

Издавач који није посегнуо за тим лаким рецептом већ доследно нуди деци - изузетно атрактивно "упаковане", оне најплеменитије садржаје, јесте Александар Миљевић чија издавачка кућа "Добродетељ" ангажује врсне илустраторе не би ли деци приближила нашу баштину и историју, велике људе из прошлости, али и приче о темељним вредностима какве су љубав, племенитост и доброта.

- Тема мора бити интересантна деци , а "паковање" атрактивно, текст не сме бити презахтеван - каже Миљевић. - Кључни за то да деца читају су родитељи и баке и деке. Ако они деци читају приче док су она мала, расте вероватноћа да ће деца волети да читају кад порасту. Проблем је што су у данашњем начину живота баке и деке често далеко, а родитељи са мало времена и енергије за читање, па им тутну телефон да се сами забављају. А телефон је врло себичан и не да деци да буду ни са ким другим него с њим. Заувек. Кад је реч о подршци домаћем дечјем издаваштву могу само да наведем чињеницу да комисија није откупила ни једно наше издање за библиотеке, иако су теме "Приче о доброти", "Приче о мајци", "Српски јунаци", "Жене јунаци Великог рата", па испада да су то неподобне теме што је прилично чудно.

Велики наш дечји песник Мошо Одаловић сматра да су школски програми запетљани, натрпани и често несавладиви до мере да је школској деци све "преко школе" - једноставно превише. Иако и као уредник дечјих гласила и као чест члан жирија за дечје стваралаштво увек спреман да малим песницима припомогне и подржи их, Мошо никад не гласа за присилу, чак и кад се радило о његовој деци а сад и унуцума - увек је за ненаметљиво набацивање могућности читања.

- Мени нити је имао ко из окружења да пружи пример, а ни књигу, нити ко да ме разуме а камоли подржи, све око мене било неписмено - наводи Мошо и сећа се:

- Па опет, кад сам добио књигу као награду за рад објављен у "Змају" осећао сам се као нобеловац или у најмању руку ниновац.

Препоручујемо

Србија

0 0

ОСМОМАРТОВСКЕ ДЕЧЈЕ РАДИОНИЦЕ У ПАРАЋИНУ: Завршница хуманитарном изложбом - за лечење Тамаре Пејчиновић (ФОТО)

03. 03. 2023. у 16:43

Култура

0 0

МНОГЕ СУ НЕПОЗНАТЕ ШИРОЈ ЈАВНОСТИ: Завичајни музеј у Јагодини има и збрику ретких књига (ФОТО)

02. 03. 2023. у 19:05

Србија

0 0

ДЕЧЈА РАДИОНИЦА СА ЖАРКОМ БУБАМАРКОМ: У параћинској библиотеци обележен национални дан књиге

01. 03. 2023. у 12:07

Др Новости

0 4

ДО ДРУГЕ ГОДИНЕ БЕЗ МОБИЛНИХ И ТАБЛЕТА: Упозорење стручњака - Екрани могу да изазову бројне проблеме са последицама

27. 02. 2023. у 21:57

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације