ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Наше сестре

ИАКО тајновитост, са којом се гледалац сусреће, ступајући у амбијент руиниране шећеране на Чукарици, неодољиво подсећа на јединствено позориште Буф ди Нор Питера Брука, на париском Барбес-Рошешуару, такође рушевно и тешко за прилаз, где се играо много Чехов, "Три сестре" по Чехову, најновија представа Љубише Ристића, пре је асоцијација на Бертолучијев "Двадесети век".

Новости

Као и све Ристићеве представе (нарочито "Миса у А молу" и "Карамазови), и "Три сестре" су постављене као коментар на још једно од многих тумачења Чеховљеве славне драме, о три кћери генерала Прозорова, које чаме у гарнизонском градићу, у чежњи да се врате у Москву. Олгу, Машу и Ирину Прозоров игра чак дванаест глумица, с обзиром на то да се радња, у четири чина, протеже на четири кључна раздобља двадесетог века (царска Русија 2001., грађански рат 1921., ратна 1941. и сајбер 2022) Иако свака од сестара задржава особеност, коју јој је дао аутор, Љубиша Ристић допушта да свака од њих, у кретању времена и историје, дода нову боју чежњи и усамљености, можда кључним карактеристикама женске судбине, особито у ратном, разарајућем, беспоштедном двадесетом веку. Најстарија, Олга (Нина Зечевић, Сара Радојковић, Ана Костовска, Невена Недељковић) мапира судбину жене интелектуалке, безнадежно заробљене у провинцијској школи, која изнутра умире од анксиозности и депресије, које данас кулминирају. Ристић мудро решава да та мука расте са напредовањем века, па свака од следећих јунакиња доноси гушћи и продубљенији мрак, који и догађаји најављују (симбол је Стаљин у видеу), а његова најдубља тама је, симболично, одлазак гарнизона из провинцијског градића, који остаје обесмишљена кота у преголемој Русији. И још страве - војска одлази у борбе у Украјини... Маша, коју су прерано удали за ограниченог човека (Тамара Милојковић, Ивона Митић, Данијела Стојановић/ Евгенија Ковачевић, Вања Халупа) меланхолична, плаховита, незадовољна, растрзана осећањима према официру Вершињину, Ристићева је, у овој представи, метафора за још једну од кључних казни за жену у модерном добу - неприлагођеност, која долази из друштвено анатемисаног права на различитост, а изазвана је вишком образовања, емотивности, амбиција, страсти, које припадају, по природном праву, само супротном полу. Најмлађа, Ирина (Јована Вукојичић/Кристина Пауновић, Анисја Гавриловић, Александра Рукавина, Љиљана Милошевић), која на почетку драме има само двадесет година и слави се њен имендан, и по аутору, а и по редитељу, највећа је губитница у отварању карата Новог светског поретка, који ће одузети душу, а дати телефонски селфи, који изгледа као права особа, али је га контекст чини неповратно посредованом Маклуановом "продуженом руком" медијске манипулације. Живот је Ирину, радну, радосну, занесену сном о правди и истини, довео до трагичне завршнице, када мора да схвати да су историјска збивања, условљена туђим диктатом, уништила њен сан о срећном животу, можда и више од неупотребљивог брата Андреја (Димитри Кораћ, Андрија Ковач), који им је свима огадио све што воле и што сањају, неку далеку Москву у коју никад неће стићи, све, чак и успомену на покојну мајку...

Овде подробно описана судбина Чеховљеве три сестре Прозоров, како Ристић одлично зна да покаже у својом гласовитом политичком театру (што је сваки драмски чин) је метафора и за све остале актере ове болне драме, коју је Чехов духовито звао "комедијом".

Трагичност се показује као црнохуморна у раскораку, што је увек био основ тумачења Љубише Ристића велике драмске литературе, између чевекове жеље да се инкорпорира у тело Иасорије, да оствари своје снове ("У Москву!), и да редовно бива трагикомичан у томе, када га историјска збивања пониште.

"Три сестре" А. П. Чехова су повод да Љубиша Ристић дода значајни део мозаика, који се тешко саставља, женских судбина у вртлогу мушког ратовања, које уништава све пред собом. А и иза себе, чак и успомене.

У представи сопствену боју, што је највећа оригиналност пројекта КПГТ, доносе, осим Ђурђице Ђуровић и Нине Стаменковић, у тешкој улози безосећајне Наталије, супруге Прозорова, и Лазар Тешић (Кулигин), Игор Весовић, Марко Тополовачки (Вершињин), Јован Петровић (Тузенбах), Урош Нововић (Сољони), Огњен Петковић, Елдар Зубчевић (Чебуткин), Милан Пеливановић (Федотик), Обрад Радуловић (Ферапонт), као и и Александра Маливук (Анфиса).

У КПГТ се, и овога пута, иде по правду и истину.

Препоручујемо

Култура

0 4

"ТРИ СЕСТРЕ" И - УКРАЈИНА: Нова представа Љубише Ристића на сцени КПГТ-а бави се и актуелним догађајима

11. 01. 2023. у 23:07

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Пита је давно испечена

05. 01. 2023. у 12:00

Додатак Култура

0 1

ВЕЛИКА ЛИТЕРАТУРА И СУРОВЕ САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ: Најбоље позоришне представе са београдских сцена у протеклој години

03. 01. 2023. у 18:00

Култура

0 1

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Побуна као тежак рад

26. 12. 2022. у 13:11

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације