КАКО ЈЕ ЖИВЕО, ТАКО ЈЕ И ПИСАО: У Српској књижевној задрузи одржана комеморација великом писцу и академику Миловану Данојлићу

КОМЕМОРАЦИЈА великом писцу и академику Миловану Данојлићу одржана је јуче у СКЗ, чији је председник био пуних девет година (од 2013. до 2022).

Фото З. Јовановић

Отварајући скуп, Мило Ломпар, председник СКЗ, рекао је да је Данојлић уложио огроман труд да се СКЗ одржи у тешким временима.

- Померајући се, током тмурних новембарских дана, из поља актуелног књижевног живота у сферу књижевне историје, сферу у којој прави писци започињу свој вечни живот, Милован Данојлић нас је, још једном, довео у прилику да видимо и сву разноликост и богатство његовог опуса и разлоге због којих је тај опус у самом врху српске књижевности друге половине 20. и прве половине 21. века - рекао је др Радивоје Микић. - Још од књиге "Урођенички псалми", објављене сада тако далеке 1957. године, било је јасно да је у књижевност ушао велики песник који ће, врло брзо, да покаже једну ретку способност за неосетно прелажење граница између књижевних родова и врста, способност коју су имали само највећи наши писци модерног доба. Као и они, и Милован Данојлић је из херметичког песничког израза најпре закорачио у сферу јасности и једноставности, а потом је, укрштајући поезију и прозу, почео да пише своје "лирске расправе" из којих се, временом, изродила једна врста романа у коме се са много топлине слика и заувек потонули свет детињства и покушаји да се, уз много мука, стигне у тзв. велики свет, стигне на ону позорницу на којој се одиграва сама драма нашег времена.

Фото З. Јовановић

Одлазећи од онога што му је било почетак и основа, Данојлић је умео и да се враћа, истакао је Микић и додао:

- У књигама, какве су "Змијин свлак" и "Година пролази кроз авлију", у прозном облику а уз један баладични тон испева велику похвалу једноставности оног облика живота који је себе везао уз природу. Све време учећи, све време се укључујући у један сложени дијалог са европском и светском културом, Данојлић је показао да за правог ствараоца нема граница, да његов дух постаје посуда у коју се сливају сви плодови. И баш то је, нема сумње, допринело и постепеном а врло видљивом увећавању језичког и стилског мајсторства, мајсторства које је у српској књижевности и култури сасвим ретко.

У беседи, академик Матија Бећковић присетио се како је пре више од 60 година у Француској улици, код Народног позоришта, рекао Бранку Миљковићу: "Најталентованији је Мића Данојлић."

Фото З. Јовановић

- Бранко се сагласио и у прилог мојој речи додао неколико реченица које сам заборавио. То му је било још лакше признати, јер Бранко није словио као најталентованији него као најобразованији. Мића је грунуо првом књигом и изазвао ерупцију као нови млади вулкан који је прорадио у послератној српској поезији... Рецитовао на трговима: "Идиоте мој животе што си тако црн/ Киша пада биће града процветаће трн", урлао је продавајући новине, носио катанац закључан кроз две рупице на француској беретки. Постао је и главна звезда дочекивана овацијама на фестивалима поезије.

Бећковић је подсетио и на Данојлићеве речи:

- Наша снага је у енергији коју преци сабише у речи. Кад су живи, Срби су живи у језику. То је наше свето наслеђе, то је све што имамо.

Фото З. Јовановић

Академик се присетио и како је Данојлић описивао своје песничке почетке:

- Чупао сам се из помрчине постојања, трзао сам се без икаквог плана, срљао сам грлом у јагоде. Врло мало сам знао, оно најважније сам слутио, и, чини ми се, у суштини се нисам варао. Како сам живео, тако сам и писао: у стању збрканог узбуђења. Опијао сам се речима, узбуђивао ритмовима, и нисам се питао колико то што записујем може друге узбудити. И опет, без обзира на вредност раних песама, рекао бих да сам, са стиховима и у стиховима, понајмање грешио. Кад бих могао одрекао бих се понечег из чланака, из прозе, из практичног деловања, од поступака према другима. А песма, песма је увек у праву.

Своју беседу Бећковић је завршио речима:

- Ко га буде замишљао по његовој реченици, замишљаће га мирног као мрамор, а не као јасику која трепери и кад друго дрвеће мирује. Нахватао се страхова које је крио и од којих је бежао. Извор који је затрпавао свакојаким знањима и другим језицима избијао је на другом месту и није могао пресушити до последњег даха, као ни Савина вода на врху Дурмитора. Слава Миловану Данојлићу, метеориту који је пао у Ивановце 1937, а вратио се на небо 2022. године.

Данојлићеве песме читала је глумица Јана Саламандић, а сликар Драган Бушић поклонио је Задрузи портрет великог писца.

ДУГО ТРАГАО ЗА СОБОМ

БЕЋКОВИЋ каже да није ни слутио "колико се различитих дарова крило у живом извору који је прорадио под именом Милован Данојлић":

- И он је свој извор обогаћивао, проширивао и продубљивао и готово да нема књижевне форме у којој се није потврђивао. Није га развалио, али је себе као песника померао у страну и постајао и прозни писац и ненадмашни преводилац, и врстан есејист и језички зналац и чистунац и књижевни фељтонист без премца, а опет од његове лирске прозе, попут оне у "Години која пролази кроз авлију", тешко да имамо чистије лирике. Не знам ниједног песника који се одмах нашао а да је потом дуже трагао за собом...

Препоручујемо

Култура

0 1

ПОЕЗИЈА КАО ДРУГО ИМЕ ЗА ИСТИНУ: Уз "Књижевни вијенац Козаре" за животно дјело Миловану Данојлићу

07. 12. 2022. у 10:51

Култура

0 2

САХРАЊЕН МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ: У најужем кругу породице код Љига испраћен велики српски писац

02. 12. 2022. у 18:35

Култура

0 2

ДАНОЈЛИЋУ ПОСТХУМНО "ЂАК КАПЛАР": Академик, песник и књижевник биће сахрањен данас у родним Ивановцима код Љига

02. 12. 2022. у 08:45

Култура

0 0

БЕЖАО ЧИМ СТВАРНОСТ ПОЧНЕ ДА ГА ЖУЉА: Данојлић - Ни у једној кожи не могу остати предуго, себи замећем трагове (ФОТО)

27. 11. 2022. у 10:33

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације