ОГОЛИЛА САМ ДУШУ ПРЕД ПУБЛИКОМ, А ОНА МИ УЗВРАТИЛА: Миња Пековић, првакиња Драме Народног позоришта у Суботици

МАТЕРИНСТВО, а одмах затим и болест, карцином дојке, две су крупне ствари које су ми се догодиле у истом временском периоду, изврнуле су ме као чарапу.

Фото Ј. Лемајић

После тога нисам више иста. Миља Бушатлија сигурно не би била то што јесте да ми се није све ово издешавало што ме је променило и као човека и као уметника - искрено ће у разговору за наш лист Миња Пековић, глумица Народног позоришта у Суботици, која улогом Миље Бушатлије у драми Александра Поповића "Кус петлић" без даха оставља и гледаоце и најстроже позоришне критичаре.

- Први пут када сам чула да ћу добити улогу Миље, затруднела сам и отишла на породиљску паузу. Како нису могли да нађу другу глумицу, одлучили су да ме чекају. Требало је да се вратим 16. марта, а дан раније су увели ванредно стање, потом одлазим на операцију. Опет одлучују да ме чекају. Враћам се после терапија. После две године и два месеца одиграм прву представу и добијем корону. Опет пауза. Сваки пут читала сам изнова текст и сви ти догађаји утицали су на формирање улоге. Морала сам да прођем кроз низ искушења да бих могла да осетим то што треба и да дам интерпретацију каква треба. Ништа није случајно. Ни да је нешто три пута одлагано и да сам прошла кроз такав изазован пут. Онда су дошли аплаузи, реакције, награде... Мени је то деловало као светло на крају тунела. Награде нисам доживљавала као лични глумачки успех, већ као етапу изласка са овог пута.

Фото Суботица данас

* Шта је то у лику Миље Бушатлије што изазива такве емоције? Да ли сте очекивали такве реакције публике и критике?

- Када сам је први пут прочитала имала сам осећај да је ово нешто моје. Нисам знала да ли је својатам јер је Босна у питању, па је моја земљакиња, или је то глумачка интуиција, када знаш дубоко унутра где са тим треба да идеш и шта да радиш. Нисам могла да претпоставим да ће резултат бити овакав и да ће овакав успех да оствари. Како су се времена убрзала, када има пуно притисака и навале, људима тада треба нешто сасвим супротно. Када дођу у позориште или гледају филм, њима онда фали нешто што је топло, срдачно, искрено, једноставно, а оптимистично и ведро. А Миља је све то. Жена из народа, једноставна и честита особа, пуна љубави за свет око себе. Она тај свет воли и када га критикује, свему прилази са топлином и срдачношћу, која је нама, у суштини, менталитетски својствена и усађена. Разна времена и кризе кроз које смо пролазили су учинили да ми то потиснемо, јер мислимо да ћемо тако награбусити и нећемо добро проћи у животу. Али, не можеш побећи од онога што је у теби. Онда дођу на представу и виде Миљу и схвате да је свако у себи носи.

* Са каквим емоцијама је публика прихватила вашу монодраму "Браво за кловна"?

- То је моја прича. Играм себе, али не баш себе, јер постоји стилски поступак који води кловна кроз причу, који третира извођачки део мог идентитета. Изгледа да су емоције и вађење разних дубоких емоција на површину и повезивање са људима на тај начин фаза у мом стваралаштву и изузетно ми је драго због тога. И ја прва када гледам филм или представу волим да осећам, не да тумачим својом свешћу да ли је нешто лепо, добро или квалитетно, него да ми у стомаку трепери. То је почело да ме привлачи и у ономе што ја радим. Људи који су имали тај проблем се поистовећују са кловном, а они који, Богу хвала, нису имали контакт са болешћу су се преиспитивали... Катарза се дешава са Миљом, почела је да се дешава и са Кловном, захвална сам.

* Колико је било тешко на тај начин проговорити о болести и свему што она носи?

- Размишљала сам да ли сам спремна да то кажем пред много људи или да остане тајна коју сам поделила са неколико пријатеља. Можда ће неко да то злоупотеби... Онда сам схватила да ћу све да признам. Излазим пред људе и схватам да сам добила десет хиљада пута више него што сам мислила да ћу добити. Колико пута се човек брани од непостојећих проблема из свог страха, мале људске паранојице. Моја професија је јавна и зато је увек важна намера са којом нешто радиш. Племенит мотив те може сачувати много више него што ти можеш сам. Зато се треба преиспитати, дубоко и искрено. И људи ту твоју искреност осете. Свако од нас на крају слуша свој стомак. Ја сам тај осећај послушала, оголила се пред публиком, а она је то препознала и вратила ми многоструко. Човек треба да верује да то има смисла и прихвати све што је дошло.

Фото Народно позориште Суботица

* Можете ли да поредите себе као уметника пре и после борбе са болешћу?

- После периода паузе од две године и два месеца свашта се променило па и мој глумачки хабитус. Зато ми је тешко да ову фазу, у којој је и Миља, поредим са претходном. Имам утисак да је ово друга целина. Било је улога, награда, али оно што ја као глумац и уметник осећам као неку нову жичицу која је засвирала, осећам у периоду паузе. Не могу да лажем да сам увек била пуна оптимизма и енергије, било је тренутака очаја. Сама чињеница да се човек бори да очај превазиђе, да га релативизује, да нађе неко ново упориште, да се не упетљава у сопствене трице и кучине, то је већ тај процес који је мени био лековит. Страх од промене је потпуно природан, када би сви знали да је промена добра, радо би сви искакали. Али не знамо и кажемо "седи ди си, ни за ди си ниси", али ту онда нема развоја. Ту се дешавају болести, разводи, откази, пожари, поплаве... Раније сам била тип логоса и анализе и онда у једном тренутку сватим Кантову реченицу: "Ја сам, према томе, напустио знање да бих оставио место за веру." Схватам да је то на шта сам некад била поносна, да је то била заблуда ега и да је моје биће и глумачко и лично више интуитивно. Само што ме је тога било стид јер сам то сматрала некао мање квалитетним и да се не цени. Почела сам да се радујем, а онда се испоставило да је и оно што радим боље.

* Знамо вас као позоришну глумицу, да ли вас ускоро можемо видети и на малим екранима и великом платну?

- Ове године сам добила први пут главну улогу пред камерама, у питању је серија "Тунел" у режији Петра Ристовског, која прати преговарачки тим МУП Србије, све је писано по истинитим догађајима. Играм координаторку преговарачког тима и то је лик који ме је купио још на кастингу. Шест месеци смо снимали, било је јако узбудљиво и једва чекам да се гледаоци сретну са тих 12 епизода. Ту је и филм "Половни људи" Дејана Радовановића, који очекујемо идуће године. Пред снимање "Тунела", мислила сам да сам неке ствари превазишла, почињем да радим лик Невене Гавран и опет се отварају фиоке, старе фобије, страхови, бриге, креће опет истраживање, копање по себи, генетском наслеђу, срединама у којим си растао, принципима, моралним начелима... Све се то доводи у питање. Таман сам помислила да немам никавих предрасуда, наиђе лик који да сам пре неколико година упознала сигурно бих је осуђивала. А сада када сам ја то, морам да је прихватим са љубављу, удахнем живот. Зато је сваки нови процес нови фолдер. После сваке улоге сам другачија.

Фото Ј. Лемајић

* Да ли постоји нека улога коју прижељкујете?

- Увек сам се чувала прижељкивања улога. Сматрам да улоге треба да нађу мене а не ја њих. Када добијем улогу тражим разлог зашто сам ја то добила, зашто баш сада и ако сам ја таква то сад добила, шта треба са тим да урадим. То је увек негде мој пут.

* Да ли је тешко у данашње време бавити се уметношћу?

- Како се све дешава брзо и у превирањима великог формата, нема човека који тиме није погођен. У таквим временима уметност можда највише цвета јер даје један креативан, сублимиран одговор на стварност. Помаже свима нама да лакше варимо и резонујемо оно што нас окружује. Да тражимо креативно решење за проблем. Топлина и нежност су људима преко потребни и колико смо тога спремни да пружимо, свако кроз то шта ради, то нам је свима лакше и боље и имамо већу шансу да се опоравимо шта год нам се дешавало. У удобности нема стварања. Крлежа у Глембајевима каже да "све врви од мотива, само нема ко да слика". Живот је сам по себи мотив. Човек је у беспомоћности најјачи, али себи нико не дозвољава беспомоћност. Можда је то грешка, али то је људски.

ДОБРА ПРЕДСТАВА КАО ВИНО

- ДОБРА представа временом постаје све боља, као вино, зри. Лоша представа се временом распада. Цела екипа у представи "Кус петлић" је сјајна. Током процеса је било пуно љубави између људи који су је радили. И лично и свако према своме задатку. Та енергија не може да се сакрије. Она је налепљена на представу и људи то осете. Представа је заживела, постала је свет за себе и близина публике чини да се и гледалац осећа као да је део тог малог вилајета. Када ми неко дође и каже да не глумим и да сам то што су људи видели, ја сам најзадовољнија.

Препоручујемо

Култура

0 1

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Нидриген, један за све

12. 12. 2022. у 13:09

Култура

0 0

ДО НОВЕ ГОДИНЕ ДВЕ ПРЕМИЈЕРЕ: Народно позориште у Пироту од 2022. опрашта се комедијом и представом за децу

05. 12. 2022. у 18:13

Култура

0 0

БОЈАНА МИЛАНОВИЋ ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НОВОСТИ“: Од Хасанагинице учимо о рањивости и храбрости

09. 12. 2022. у 12:25

Култура

0 0

ПРЕМИЈЕРА СУТРА У ПОЗОРИШТУ У КРУШЕВЦУ: "Дупло голо" по мотивима из познатог филма "До голе коже"(ФОТО)

12. 12. 2022. у 12:35

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације