Култура

И ДАЉЕ ЖИВИМ СА ФИЛМОМ! Познати редитељ и сценариста Срђан Карановић у Културном центру представио аутобиографску књигу "Сам о себи"

А. ПОПАДИЋ

24. 11. 2022. у 12:45

ДОШАО је и дан који сам дуго одлагао, дан када ћу почети да исписујем (пописујем?) своје успомене из детињства и младости.

И ДАЉЕ ЖИВИМ СА ФИЛМОМ! Познати редитељ и сценариста Срђан Карановић у Културном центру представио аутобиографску књигу Сам о себи

Дан сам насумице одабрао (недеља, 22. 12. 2020) и није нимало значајан. Знам само да се већ подуже осећам као да ми је кренула "одјавна шпица", што би рекао наш познати песник Душан Радовић. У шали признајем да сам се као редовни професор ФДУ пензионисао, а да као филмски редитељ и писац сценарија - одавно "штрајкујем"! Успомене би се можда могле звати и "Како сам постао филмски редитељ", или "Првих 25 година", или тако некако... Ипак, мислим да је "Сам о себи" тренутно најпогоднији назив.

Овим речима прослављени филмски аутор Срђан Ђиђа Карановић започиње књигу "Сам о себи", у издању "Геопоетике", која је јуче, у присуству аутора, промовисана у Културном центру Београд. У питању су Карановићеви искрени и лични записи о сопственом детињству, одрастању и школовању у Београду и Прагу, сећања на дружења са пријатељима и колегама из чувене "чешке школе" Рајком Грлићем, Гораном Марковићем, Лорданом Зафрановићем, Гораном Паскаљевићем... Ова књига је својеврсна сценографија сећања, промишљања и путовања кроз пишчев живот до његове 25. године, у којој сазнајемо како су настајале идеје за његове култне серије и филмове, попут "Грлом у јагоде", "Петријин венац", "Мирис пољског цвећа"...

- Пре неколико година, кад ми је већ дошло време за монографију, причао сам о томе са својим бившим студентом, младим колегом и великим редитељем Стефаном Арсенијевићем. Највише сам волео да читам књиге о ауторима које су писали они сами или су са њима разговарали неки други аутори. Узбуђивали су ме часописи који су долазили до нас у Прагу, и раније у Лондону, где су сниматељи, редитељи, глумци причали како је нека случајност, баксузлук или срећа утицала на њих. Идеја је била да направимо једну опширну књигу, у чијем ће центру бити Стефанов разговор са мном о мојим филмовима. Договорили смо се да она има три дела, да први пишем ја, о својој младости, да други део буде тај разговор, а трећи део би писао филмски критичар Срђан Вучинић - открио је јуче Срђан Карановић.

Време је пролазило, Стефан је био веома запослен, путовао је, снимао, а Карановић је, како каже, био веома нестрпљив да почне да пише свој део.

- У самоћи свог 12. спрата, ковида и прилично ружњикавог живота око мене, ја сам сео, почео да се дружим са компјутером и да исписујем своја сећања на своје порекло и одрастање. Уронио сам у тај бунар сећања за који се испоставило да је много дубљи него што сам мислио. Нисам хтео да изоставим неке битне ствари јер се никад не зна одакле та моја опседнутост филмом. Последњих годину и по дана паралелно сам радио на овој књизи, која је пред вама, и на Стефановој, која ће изаћи за месец дана под окриљем Филмског центра.

Наслов "Сам о себи" била је прва ствар коју је Карановић записао, тим речима је обележио документ како би га лакше пронашао у компјутеру "у мору других текстова", а када је биографија била готова схватио је да је он и најадекватнији. А зашто се књига завршава са 1970. годином?

- Зато јер она говори о томе како сам постао филмски редитељ. Кад сам добио диплому у Прагу и вратио се кући, то је крај мог писања. Стефаново писање почиње с мојим првим играним филмом "Друштвена игра", који сам снимио две године после. Крај школовања, неколико година пре и после су биле једна целина, кад сам можда највише волео филм, живео најбезбрижније. Мислим да ми је то био најсрећнији део живота. Нисам ни помишљао да остатак пишем сам, јер касније, са играним филмовима и одраслим, зрелим животом, долазиле су разне муке, свађе, трауме, бродоломи, прљав веш... Нисам хтео да се тиме бавим јер би то за мене било врло болно. Писање ове књиге ми је било задовољство, било је пријатно да опет живим у својој младости - казао је Карановић.

Први човек "Геопоетике", књижевник Владислав Бајац рекао је да Срђана Карановића краси "аутентична скромност која произилази из лепе и данас ретке особине - господства".

- Родослов о коме Срђан пише је заправо историја грађанске породице и показује не само како је некад било него како би могло да буде - казао је Бајац, алудирајући на породицу славног редитеља, велике интелектуалце који су задужили нашу културу, али се о њима мало зна.

Књига открива мало познате податке из биографије Срђана Карановића. Од свих његових "јунака", најважнији међу њима је и онај најмање познат широкој јавности, његов отац Миленко Миша Карановић, који је био оснивач и први директор Југословенске кинотеке. И његов деда, Михаило Ђорђевић, био је познати књижевни преводилац.

- Већ дуго ме јавност не интересује, бежим од ње и од свакодневице. Можда је то један од разлога што сам овом књигом уронио у бунар своје прошлости. Више од 10 година нисам снимио филм, одустао сам од тога, па не видим зашто бих се појављивао у јавности без повода. Раније сам размишљао о томе како да правим филмове, а сада уживам да их гледам, да се сећам филмова које сам волео, да гледам оне које раде моје колеге. И даље живим с филмом. Добри филмови се снимају и даље, али веома ретко, као што су ретке и добре књиге, слике... - казао је Карановић.

ВАЖНОСТ ПОРОДИЦЕ

УРЕДНИЦА Јасна Новаков Сибиновић објаснила је да се ради о једној врло личној, интимној и искреној књизи, у којој уредници немају пуно интервенција.

- Она би могла да има поднаслов "Како сам заволео филм", јер таленат је неспоран и нужан, али кад прочитате ову књигу, схватите колико пуно ваши родитељи, ваше баке и деке, начин васпитања и одрастања утичу на то какав ћете постати човек, али и какав уметник - додала је она.

ЈОШ МЕ МУЧЕ СУМЊЕ

АУТОР је признао да су га током писања књиге, баш као и некад са филмом, пратиле сумње.

- Имам врло велике сумње и око ове књиге, и даље мислим да сам нешто могао да избацим, а нешто друго да допишем, сетим се нечега. И са филмом имам сличан проблем.

Сваки свој завршени филм могао бих да монтирам и даље, да га скраћујем, продужавам, па и доснимавам - искрен је Карановић.