ТОПЛИНА И ЉУДСКОСТ У РАНКЕОВОЈ 12: Огла Одановић о серијама, наградама и временима која су била искренија

ВРСНУ глумицу Олгу Одановић, ове године "потерале" су награде.

Фото: Емилија Гајић

Најпре је летос, на 57. Филмским сусретима у Нишу, добила признање "Милорад Мандић Манда" за најбоље остварену комичну улогу у целокупној филмској продукцији у протеклих годину дана. Потом је додала и престижну награду "Мија Алексић - бити глумац", и то по предлогу својих колега. Последња у низу је Златна антена за свеукупуан допринос ТВ продукцији, која је Олги уручена на 12. ФЕДИС фестивалу.

Првакиња Драме Народног позоришта у Београду, у "галерији" признања којима је овенчана има и Нушићеву и Стеријину награду, ту су и "Милош Жутић", "Раша Плаовић", "Љубинка Бобић" и "Велика Жанка", "Зоранов брк" (два пута), Плакета "Витез српске глуме"... Дипломирала је 1985, на Факултету драмских уметности, где је упознала колегу Драгана Петровића Пелета, са којим има сина Јакова и ћерку Ленку. Улогом колегинице Драгише Попадића у "Бољем животу" освојила је симпатије целе бивше Југославије. Памтимо је и као Раду у култном филму "Кад порастем бићу кенгур" Радивоја Раше Андрића, у чијем новом хиту "Лето када сам научила да летим" тумачи лик ауторитативне баке Марије. На малим екранима значајне улоге је имала у серијама "Село гори, а баба се чешља", "Војна академија", "Равна гора", "Шифра Деспот", "Тајкун"... Одскора се добре вибрације хумористичке серије "Радио Милева" поново шире Првим програмом РТС, радним данима, од 20.05, а Олга Одановић нас засмејава у лику откачене главне јунакиње Милеве Мајсторовић.

- Награде дођу као последица нечега што сте радили дуго година, а не дођу тако што урадите тек нешто. Мислим да признања долазе у одређено време, а ја сам већ преко 35 година у овом послу. Ове године, десио се сплет чудних околности и леп филм и серија "Радио Милева", коју радимо већ годину и по дана. Дуго сам разговарала са "Нира продукцијом", односно продуцентом Небојшом Нелетом Гарићем који је хтео нешто са мном да ради после "Војне академије". Причали смо две и по, можда и три године, о томе шта би то требало да буде и рекла сам да то мора да буде нешто потпуно различито и тако кроз те наше разговоре родила се серија "Радио Милева". Била сам јако срећна што нема копчу ни са чим и што је потпуно релаксирајућа серија која прича о нама, нашим животима и тиче се свих нас - говори за наш лист Олга Одановић.

Фото: В. Данилов

Шта вас је привукло лику Милеве и тој причи која се тиче свих нас?

- Серија "Радио Милева" има неку своју топлину и племенитост и сви ти људи који живе у Ранкеовој 12 су, пре свега, добри. Сви њихови мали сукоби и чарке су на нивоу њихове свакодневнице, али иначе су то племенити и дивни људи. Јако сам се везала за лик Милеве зато што нас враћа у неко време када је све било другачије и када је све било много искреније. Када су се људи искрено волели и када су имали времена и да попију кафу са неким на миру тет-а-тет, очи у очи, а не преко друштвених мрежа као данас. Стварно немам друштвене мреже, али и немам ништа против тога јер технологија напредује. Ствари се мењају и то је потпуно природно, али ја сам остала негде у оном времену. Велики сам романтичар и волим да се дружим са људима, али тако што седнемо да поразговарамо уживо.

Какве су ваше комшије биле некад, а какве су сада?

- Некад се нису закључавала врата уопште у згради. Сећам се да су се суботом и недељом делили колачи. Ко год шта испече, донесе и сам уђе јер нема закључавања и нема звона. Наравно, сад је све другачије, и треба да буде. Не залажем се за то да буде као пре 30 година и јежим се од саме себе кад кажем да је оно време било дивно. Свако време је дивно, па и ово данас, само треба да будемо добри људи и да имамо времена за своју породицу, пријатеље и комшије. Ако неког питате 'Како сте?', требало би да одвојите време да га саслушате, а не да то буде узгред постављено питање и да вас у ствари уопште не занима одговор. То су неке ствари на које морамо да обратимо пажњу. Морамо и да се мало вратимо прво себи, па онда и правим вредностима. Утолико ми "Радио Милева" стварно враћа топлину око срца. Серија је духовита, али у свакој епизоди се осети нека лепа емоција која је чиста и која и треба да буде таква. Верујем да свако од гледалаца може да се идентификује и да сваку реплику може да препозна из свог личног живота.

Од децембра вас очекује наставак снимања "Радио Милеве". Да ли буде смеха на самом сету, као што га има испред малих екрана?

- Буде, како не. За весеље на сету је задужен Никола Којо и, такође, Бранимир Брстина. Од њих понекад стварно не може да се ради. Изненаде вас у току снимања јер вас не обавесте шта ће да ураде у кадру и онда морате брзо да одговорите на то. И кад се то заврши, питам 'Јеси ли нормалан?', али онда кажу 'Било је супер' и редитељ јавља да ће да "узме" кадар и шта да кажем осим 'Јао, дивно' (смех). Много је лепо доћи на снимање "Радио Милеве" јер је атмосфера одлична и људи много воле да раде ту серију. Нико није дошао намргођен или љут зато што је рано устао или био бесан зато што је на снимању не знам колико сати. У епизодима видим да има пуно љубави међу нама. Радујем се новим епизодама и драго ми је што су ове сада у блоку од 50 епизода. Имала сам срећу да са дивним глумцима направим у трећој сезони нешто што је много узбудљивије и интересантније за гледаоце. Надам се да ће публика још више волети све људе из Ранкеове 12.

Фото В. Данилов

Ваш "златни низ" ове године почео је у Нишу, где сте добили награду "Милорад Мандић Манда".

- Та награда заузима посебно место у мом животу јер сам са Мандом сарађивала. Волим да кажем да смо у серији "Село гори, а баба се чешља" заједно снимили хиљаде и хиљаде кадрова. Учила сам од њега, био ми је пријатељ, био је диван човек. Манда је био човек који је много давао, а нисам сигурна да му се толико вратило. Велики визионар је био што се тиче позоришта "Бошко Буха" и желео је све најбоље том театру. Али, ево и дан-данас то позориште стоји у месту, па се надам да ће се то завршити. Мислим да би то било у реду јер је "Бошко Буха" једино дечје национално позориште. Онда је дошла награда "Мија Алексић - бити глумац", која има врло специфичан назив. Да не улазим сад у то шта све значи бити глумац.

Па управо је то право питање?

- Бити глумац је диван посао. То је истраживачки посао, али и велика радост. Глуму уписујете зато што то безгранично волите. Не кажем да је овај посао нешто много издвојен од других, али је на неки начин специфичан јер је уметност у питању. Глума је занат, а да ли ћете да се сретенете са уметношћу и да будете глумац, велико је питање. То ни ја још не знам.

Како сте доживели свеобухватно признање за допринос ТВ продукцији које су добиле и ваше колеге Велимир Бата Живојиновић, Милан Лане Гутовић, Мики Манојловић, Сека Саблић, Властимир Ђуза Стоиљковић, Мира Бањац, Светлана Цеца Бојковић и Богдан Диклић?

- Неке награде и признања мало застрашујуће делују. Право да вам кажем, није баш једноставно чути ова имена, јер то су великани нашег глумишта, а ни бити раме уз раме са Батом Живојиновићем, великом Секом Саблић и да не говорим о свима осталима који носе ово велико признање. Ако сам бар мало допринела развоју серијског и телевизијског програма, бићу срећна. Посебно се захваљујем мом драгом продуценту Нелету Гарићу, који је са мном јако дуго, још од "Војне академије". Презахвална сам му зато што има стрпљења, што је желео да ради са мном и што је имао безгранично поверење да ми да улогу Милеве у којој сад публика ужива. Ово признање није само моје лично, сигурна сам у то, јер глума без партнера не постоји. И зато ову награду делим са свим колегама који су радили са мном у свим пројектима, и у позоришту, и у серијама, и на филму.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације