Култура

ПЕТЕР ХАНДКЕ: "Умор од самоће"

Петер Хандке

25. 10. 2022. у 09:10

Раније сам умео да се бојим само умора. Када то раније?

У детињству, током дугог периода студија, па још и у годинама првих љубави, управо тада. За време божићне мисе дете је увек седело међу својом породицом, у сеоској цркви препуној људи, заслепљујуће осветљеној, која је сва одјекивала од познатих божићних песама, окружено мирисом тканине и воска, а умор га је притискао са жестином патње.

Каква је та патња била?

Као што болести називају "ружним", или "злоћудним", и тај умор био је једна ружна и злоћудна патња; састојала се у томе што је искривљавала и сакатила како окружење - људе у цркви претварала је у лутке од филца и ваљаног сукна, стиснуте као овце у тору, а олтар, заједно са светлуцавим украсима у нејасној даљини, претварала је у место мучења, праћеног чудним ритуалима и формулама свештеника који служи - тако и самог ћутљивог мене, претварајући ме у гротескну фигуру с главом слона, подједнако тешком, сувих очију, зборане коже. Умором лишен материје света, у овом случају зимског света, мириса ваздуха и снега, празне околине без људи, рецимо током вожње санкама ноћу испод звезда, када су друга деца постепено нестајала у кућама, далеко иза руба села, сам, одушевљен. Потпуно ту, у тишини, у хујању ветра, у плаветнилу путева који се леде - "стеже" каже се за тако пријатну хладноћу која буди радост. Али сада, тамо у цркви, присутан је сасвим другачији осећај хладноће, потиче од умора који стеже као гвоздена девица, а оно, дете, усред мисе сам мољакао да идемо кући, што је за почетак испало просто "напоље!", и тиме сам члановима породице (још једном) покварио заједничке часове с другим мештанима, који и тако бивају све ређи, јер се народни обичаји губе.

Зашто оптужујеш себе (поново)?
Јер је тадашњи умор већ и сам био повезан с извесним осећајем кривице који га је још више појачавао, с акутним болом. Поново си заказао у заједници: челични обруч око слепоочница, а уз то и срце које крвари; деценијама касније понављао ми се неки нагли стид због тог умора; чудно је само да су ми чланови породице касније, додуше, понешто и замерали, али никада њега...

Да ли је то личило на умор из студентских дана?
Не. Осећања кривице није више било. Умор у слушаоницама ме је, напротив, чак наводио и да постанем тврдоглав или бунтован. По правилу узрок није био толико загушљив ваздух и стиснутост студената у малом простору, колико незаинтересованост предавача за материју која би ипак требало да буде његова. Никада више нисам доживео људе које њихова струка толико не надахњује као те професоре и доценте на универзитету; свако, да, чак и сваки банкарски службеник, док листа новчанице које уопште нису његове новчанице, сваки асфалтер, у врелом простору између сунца које пржи одозго и казана с врелим асфалтом испод, делује ми полетније. Као струготином испуњени достојанственици, чији гласови никада не долазе од онога о чему говоре, никад у својеврсном замаху запрепашћења (и самог доброг предавача у суочавању с предметом о којем говори), одушевљења, наклоности, запитаности, обожавања, гнева, огорчења што ни сам не зна, а све то преноси другима; много пре би се могло рећи да је то било само верглање, отаљавање и ритмично рецитовање, и то не у тону из пуних груди једног Хомера, већ у тону припрема за испит - у најбољем случају, с времена на време, у неком шаљивом међутону или подругљивом алудирању намењеном посвећенима, док се напољу под прозором зеленело и плавило, а затим и смркавало: све док се умор од слушања не би претворио у нерасположење, а нерасположење у зловољу. И опет, као у детињству, оно: "Напоље! Што даље од свих вас овде!" Али куда? Кући, као и онда? Али тамо, у изнајмљеној собици, током студентских дана плашио сам се једног другог, новог, у родитељској кући непознатог умора: умора у соби на рубу града, у којој живим сам: "умора од самоће".

Али чега сам ту имао да се бојим? Није ли одмах поред стола и столице у соби био и кревет?

Спавање као излаз није долазило у обзир. Као прво, та врста умора деловала је као да прелази у својеврсну парализу, из које по правилу није било могуће мрднути ни малим прстом, а камоли тренути оком; као да је застало чак и дисање, тако да се човек осећао дубински укоченим и обамрлим, као стуб умора; а ако бих ипак закорачио до кревета, након брзог, несвести сличног сна - без правог осећаја спавања - пробудио бих се чим се окренем, и то право у несаницу, углавном током целе ноћи јер се умор од самоће у студентској соби обично јављао касно по подне или рано увече, у сумрак. О несаници су, међутим, већ довољно причали други: како на крају несаница одређује чак и поглед на свет, како живот, и уз најбољу вољу, претвара у несрећу, па свако делање може да нам изгледа бесмислено, а свака љубав смешна. Како човек без сна лежи све док не почне да свиће, што значи проклетство за њега, а поврх њега, у паклу његове несанице и за сва промашена, на погрешну планету доспела, подмукла људска бића ... И ја сам био у свету бесаних (а ту сам, често, и даље). Уочи пролећа, прве птице лете још по мраку, а источније то и иначе често чине - као да су пуне презира, али сада се реско довикују док одлазе у своје мајушне постеље: "опет-јед-на-ноћ-без-сна". Избијање црквених звона на сваких четврт сата, које се добро чује и из највеће даљине, као да опет најављује лош дан. Туча, фрктање и дрека два мачора који одмеравају снаге док је све око њих непомично, као гласно јављање и јасно оличење оног зверског у центру нашег света. Наводни уздаси или крици задовољства неке жене, који у једнако непомичном ваздуху намах почињу, као кад се над самом главом уснулога, на притисак дугмета, покреће некаква серијски направљена машина, као да изненада падају све наше љубазне маске и поново се враћају панична опседнутост собом (ту се не воли неки пар, већ опет свако од њих на сав глас воли једино себе) и подлост....

(Одломак из књиге "Огледи", издавач "Лагуна", преводилац Душица Милојковић)

БОНУС ВИДЕО: ЉУДИ ОСЕЋАЈУ СВАКИ СТИХ: Матија Бећковић приредио празник говорећи своје песме на Фестивалу Новости