ОД НАС ЗАВИСИ ДА ЛИ ЋЕ НАМ ТАЛЕНАТ БИТИ ТЕРЕТ ИЛИ ДАР: Денис Мурић о улогама у "Златном дечку", "Времену смрти" и "Томи"

ЖИВОТНА прича младог Дениса Мурића је као холивудски сан. Рођен је у Звечану, а ловци на таленте су га открили у Косовској Митровици након фудбалског тренинга и тако је као клинац добио прву улогу.

Фото: В. Данилов

Мада никада није ни помислио да ће се професионално бавити глумом, то се ипак догодило. Тек је закорачио у трећу деценију живота, а већ је остварио много тога. Први филмови, "Ничије дете" и "Енклава", донели су му бројне награде, а недавно је на Филмским сусретима у Нишу овенчан главним признањем за улогу Дениса Марковића у остварењу "Златни дечко".

У разговору за "ТВ новости" глумац, који је за медије неухватљив, открива да су га од "Ничијег детета" до "Златног дечка" усмеравали мали успеси и многе случајности. Ове године снимао је нове филмове "Буди Бог с нама" Слободана Шијана, "Жал" Косте Ђорђевића и "Индиго кристал" Луке Михаиловића. На малим екранима гледамо га петком, у 22.00, на Првој ТВ, у серији "Златни дечко", која ће ускоро бити доступна и у свету захваљујући "Бета филму". На наше канале тек ће стићи "Тома", "Бунар", "Сложна браћа" и "Време смрти", у којима је Мурић такође заиграо.

- Прошло је много времена откад смо снимали филм и серију "Златни дечко". Сада сам добио награду и серија иде на Првој, и све то ми враћа сећање на добре тренутке и радост снимања. Поново сам осетио срећу коју смо осећали тада док смо филм стварали. Стварно сам уживао у сваком тренутку рада. Одмах се осетила посебна енергија, која нас је пратила кроз цео филм. Мислим да се прича још боље развила у серији, јер у њој има више времена. Драго ми је што "Златни дечко" има оба живота, и у биоскопу и на телевизији - истиче Денис Мурић.

Фото: В. Данилов

Када сте снимали "Златног дечка" на Маракани, повезали сте фудбал, који сте тренирали као мали, љубав према "Црвеној звезди" за коју одувек навијате и глуму. Како сте се тада осећали?

- То је била велика радост и детиње узбуђење. Колико год је тај дан био напоран, а стварно је био, јер сам све време трчао, оставио је на мене огроман утисак. То што сам играо фудбал на "Маракани" и глумио у филму, као да је спојило моје детињство и каснији период живота.

Колико сличности постоји између глуме и фудбала? Шта је Денис Мурић научио од Дениса Марковића?

- Не знам колико су та два света слична у другим аспектима, али видео сам сличност у путу и странпутицама, које постоје у свакој професији. Нисам сигуран када сам тачно, у ком периоду живота, то научио, али мислим да је улога Дениса Марковића сигурно допринела томе да схватим да на путу ка успеху, личном напретку у професији и остварењу својих пуних потенцијала постоји много тога што може да нас скрене с тог пута. Током живота увидео сам да морам да чувам сам себе на том путу што више могу.

Да би били добри, и глумцима и фудбалерима је потребан таленат. Да ли је то дар или проклетство?

- Мислим да је таленат дар. Да ли ће он да нас води кроз живот или ће да нам буде тег у животу, зависи од нас. Од наших избора, одлука и начина на који га користимо зависи да ли ће бити терет или дар. Мислим да је мени глума отворила прозор у свет. Током година у којима се формирамо, од основне школе до факултета, све време сам кроз глуму учио. То ме је водило кроз живот и преко тога сам упознавао свет.

На путу од "Ничијег детета" до "Златног дечка" рекли сте да је све долазило природно. Који "знакови поред пута" су вас усмеравали?

- То су мали успеси и мале победе које остварујем у професији, успешно савладани задаци на факултету и пре тога, али и многе случајности које ми се константно дешавају. Преиспитивање је постојало увек, али ти "знакови поред пута" су ми привремено олакшавали и давали тренутни мир и спокој у глави да треба тиме да се бавим. Мислим да са сталним преиспитивањем имам већу жељу да се докажем себи, посебно у нашем послу који је јаван и у ком се доста одговорноси сваљује на глумца кога људи гледају.

Шта је за вас успех?
- Немам коначни циљ осим идеала какве имамо још када смо мали или које с временом створимо. У приватном животу сматрао бих се успешним ако бих имао срећну породицу. У послу би ми довољна потврда била да освојим Оскара (смех). У глуми се из пројекта у пројекат стално крећемо ка циљу. Свака улога може да буде успешна или неуспешна, успех није трајан. Игор Вук Торбица је рекао, парафразирам, да успех траје три дана, и у нашем послу се стално морају постизати нови.

Када стижете да отпутујете код родитеља у Косовску Митровицу? Шта они, а и ваша старија сестра и брат, кажу на све што сте постигли?

- Драго им је, наравно. Много волим да одем доле, идем кад год могу и баш сам недавно био. Волим да проводим време и са породицом и са пријатељима из Косовске Митровице. Тамо је другачије него у великом граду. Изађеш из куће, знаш све људе и имаш осећај присности, а у великом граду си сам. Видим да се понешто и мења, али Косовска Митровица и даље има свој аутентичан живот.

Ваша животна прича је као холивудски сан, али о чему ви данас сањате?

- Сањам да завршим факултет и играм неке позоришне представе. Волео бих да ми и позориште буде кућа у наредном периоду.

Да ли вас привлачи неки посебан позоришни лик?

- Тренутно нисам баш у драмама и комедијама, читам нешто сасвим друго, "Рибаре људских душа" Ђуре Шушњића, јер ме сада занимају психологија и филозофија. Али волео бих да оживим Хамлета. Не данас или сутра, али једног дана бих волео да га играм.

Када смо код литературе, тренутно снимате серију "Време смрти" по роману Добрице Ћосића.

- Доста ми је занимљиво пошто сам читао Ћосића и већ сам радио са редетељем Иваном Живковићем. Интересантан ми је његов приступ, поготово мом лику, Алекси Дачићу, и то како смо долазили до неких решења, пратећи Ћосића, наравно. Он приступа том делу на свој начин и зна шта ради, што пружа сигурност. Волим редитеље који умеју да усмеравају глумце. Када се промисли унапред, када се добро припремимо, нема много размишљања док се снима, већ се ради и ствара.

Какав је ваш јунак Алекса Дачић?

- Прича заиста оживљава то време и приказује однос наше породице са Катићима и наше кућне односе. Мог оца, Толу Дачића, тумачи Слободан Бода Нинковић, а Аћима Катића игра Славко Штимац. Тек када сам дошао на локације које су одабрали, видео сам заиста где су и како су ти људи живели, то јест каква је тек у то време била сиротиња, коју и сам играм. Док сам читао Ћосића, најзанимљивија и најтужнија ми је била слика младих људи који иду у рат и гину. Замишљао сам те ситуације, и рат и трагедија су ме привукли тој теми.

После филма, гледаћемо вас ускоро и у серији "Тома". По чему вам је остао у сећању лик Раме, кога сте дочарали и у младости и у старости?

- Велику улогу у тој трансформацији су одиграли шминка и покрет. Остао ми је у сећању Драган Бјелогрлић који ми форшпилује како се то ради корак по корак - прво леђа, па глава... Тачно ми је објаснио како да комплетирам ту слагалицу и да направим тај став. Сећам се, наравно, и снимања у Ваљеву, великог рада и лудачке енергије која се осећала. Тако замишљам идеалне услове за снимање.

А какав је утисак на вас оставила прича о животу највећег боема југословенске народне музике?

- Веома ми је чудно да видим филм у ком играм, и иначе тешко гледам своје пројекте. Мора да прође неко време да бих филм погледао рационално, да га не доживљавам лично и да се одмах не вежем за било шта што видим. У "Томи", међутим, нисам био пуно, па ми је било занимљиво да га гледам, поготово у амбијенту какав је био у Сарајеву на Филмском фестивалу, и баш ми се свидела прича. Мислим да је Милан Марић генијалан, и да је у филму много сјајних сцена.

Коју музику и извођаче слушате за своју душу? Има ли ту места за понеку песму Томе Здравковића и коју?

- Волим доста да слушам електронску музику, али и наш реп и треп. Драги су ми Смоке Мардељано и Црни Церак. Слушам и Томине песме, заправо обожавам Тому Здравковића. Издвојио бих "Песме моје", а баш сам синоћ на "Јутјубу" пуштао "Ноћас сам тужан, циганко моја".

Када нисте у послу од јутра до сутра, да ли се понекад вратите вашим старим страстима, фудбалу и моторима, или сте више посвећени новој - сноуборду?

- Обожавам да возим. Фудбал ме одржава у кондицији, играм га уторком и суботом са другарима. Зимски хоби је сноуборд. Сваке године проведем десет дана возећи га, то ме одмори, јер ми активан одмор највише прија. Тренутно не возим мотор, али биће и тога сигурно, јер су ми мотори велика љубав.

ШТИМАЦ ЈЕ ПРИМЕР КОЈИ СЛЕДИМ

НАКОН што сте освојили Гран-при Наиса рекли сте да вам је посебно драга честитка од Славка Штимца, који је на истом фестивалу добио награду "Павле Вуисић" за животно дело. Пошто сте обојица глумачке каријере почели као деца, да ли сте га икада питали за савет?

- На снимању серије "Време смрти" нисам имао много заједничких сцена са Славком, али смо зато пуно времена проводили ван кадрова и у паузама. Када имате прилику да проводите време са човеком као што је Славко Штимац, ви наравно ту прилику искористите. Много смо разговарали и стварно ми је дао пуно корисних савета који су се углавном сводили на то да чувам сам себе јер то нико други неће. Али, и сама његова појава ми је добар пример који бих следио. Мислим да он као појава шири видике. Искуство познанства и рада са њим ми је драгоцено и надам се да ћемо још радити заједно.

БОНУС - ПОГЛЕДАЈТЕ НАЈАКТУЕЛНИЈЕ ВИДЕО СНИМКЕ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације