ИНТЕРВЈУ Ђорђе Милосављевић: Главна драма нашег времена је преживети у "туђем веку"

ЈЕДАН од водећих сценариста у Србији, Ђорђе Милосављевић, је и драмски и прозни писац, редитељ, бави се стрип сценаријем, а истовремено је и професор на ФДУ, на катедри за драматургију. По његовим сценаријима рађени су многи награђивани и гледани филмови, а неки од популарнијих наслова су "Пакет аранжман", "Три палме за две битанге и рибицу", "Небеска удица", "Точкови", "Апсолутних сто", "Наташа", "Рингераја", "Механизам", "Јесен стиже, дуњо моја", "Устаничка улица"...

Фото Приватна архива/Промо

Протеклих година, из његовог пера "истичу" веома гледане и вољене серије, као што су "Сва та равница", "Мирис кише на Балкану", "Јагодићи", "Чизмаши", "Вере и завере", "Корени", "Преживети Београд", "Швиндлери" и многе друге. У току је снимање чак три нова, различита, а веома интригантна ТВ остварења чији сценарио је потписао Ђорђе Милосављевић - друга сезона серије "Калкански кругови", наставак "Тајкуна" и "Време смрти", према капиталном делу Добрице Ћосића, које, као и претходна два екранизована његова дела, прате ишчекивање и велико очекивање.

Како вас ови толико различити жанрови, тајкунска серија, печат нашег времена, магична и мистична фантазмагорија, историјска епопеја о Великом рату, инспиришу и да ли су њихове различитости управо тај потребни креативни импулс високог интензитета?

- Можда је управо ствар у различитости ових пројеката. Те су приче заиста жанровски-стилски драстично различите и зато је мени као сценаристи било пријатно да идем од једне до друге, потпуно мењајући приповедно окружење, што за сценаристу може да буде и освежавајуће и охрабрујуће и изазовно и награђујуће. Ипак, све приче које сте поменули имају у себи нешто драмски слично, можда би било најтачније рећи да се ради о причама о људима који покушавају да се снађу у једном времену и окружењу, које доживљају као страно, погрешно и непријатељско. То је вероватно и главна драма нашег времена, или је бар ја видим тако - преживети у погрешном времену... "туђем веку", како је то рекао Добрица Ћосић.

Пре годину дана, у интервјуу за "ТВ новости", редитељ Милан Караџић открио је да је прочитао прву од 10 епизода друге сезоне серије "Калкански кругови" и да је одушевљен јер, како је рекао, има толико узбуђења, напетости, мистерије, бајковитости и елемената хорора. Које све "састојке" и "зачине" сте овај пут употребили?

- Намера ми је била да у сваком могућем смислу, стилском, жанровском, драмском, па и продукцијском, донекле "дигнем лествицу" и понудим публици нешто више од онога што је добила у првој сезони. Серија или напредује или назадује, не може да стоји на истој позицији као током оне претходне сезоне. Што се тиче посебо нових "Калканских кругова", желео сам да прикажем промену која наступа годину дана после догађаја описаних у првој сезони. Односи су се променили, неки ликови су се привремено одселили, неки нови се, пак, доселили. Што се тиче сама приче, она свакако има више мистерије и елемената хорора. Али и породична драма "Калканских кругова" се такође развила и нешто што је можда изгледао као само привремени неспоразум између родитеља и млађе генерације, сада постаје озбиљна драма у којој се преиспитује њихов однос и неки кључни животни избори. Тако ћемо у наставку видети колико се драматично променио живот Велибора Матића (Жарко Лаушевић), али и Бора Доловца (Милутин Мима Караџић), на пример. Сви они су прешли "тачку без повратка" и не могу да врате своје животе у пређашњу учмалост.

Редите нам је најавио да ће бити врло интересантних и изненађујућих момената, чак и за глумце, и да му се веома допада што сте неке ствари драстично окренули. Откријте нам, бар мало, у ком правцу ће се развијати прича о баба Губи, Забрану и испреплетаној мистичној прошлости две породице у селу Дол?

- Наравно, не желим да откривам причу, то је нешто што треба видети, а не о томе унапред прочитати. Оно што могу да кажем јесте да се драстично променио централни однос, између ћерке Мионе (Ивана Зечевић) и оца Дејана (Војин Ћетковић). Ако смо у првој сезони гледали како Дејан покушава да реши Мионине проблеме, у следећој причи Миона покушава да помогне Дејану, који је развио страствену, опсесивну везаност за магични простор Забрана, као и за бунар и кулу, које му је отац оставио у наслеђе. "Калкански кругови" су за мене, у својој суштини, прича о значају личне жртве за опстанак заједнице... И прича се, верујем, кроз сезоне доследно развија у том правцу. Цела серија, у ствари, прати драмски пут Мионе, која постаје свесна да не може да живи изоловано од својих ближњих, и да је за њих некад потребно приложити велику, па и најтежу жртву.

Снима се и друга сезона серије "Тајкун", чији сценарио сте написали уз помоћ сарадника. Шта вам је био највећи изазов при писању, а шта највећи уметнички задатак?

- Рекао бих да се ради о истом проблему. У првој причи "Тајкуна" централна тема била је у вези са моћним оцем и његовим наследником, који из неких својих разлога не успева да се уклопи у окружење у којем његов отац послује. То је, наравно, архетипска тема, јако добро позната и из филма и из књижевности. Истом темом бавио се, на пример, Јакоб Игњатовић у класичном роману српске књижевности "Вечити младожења". У светској продукцији има тих тема. "Тајкун" је ушао на тај терен и мени је циљ да овакву тему обрадим на убедљив, веродостојан начин, који ће одговарати нашем времену и простору.

У наставку се појављују још два тајкуна и кћи Владана Симоновића, а прича се и даље бави домаћом бизнис елитом. Коју то Србију сад осликава "Тајкун"?

- Сви ми данас живимо свакодневно тровани идеолошко-пропагандном борбом за производњу новог, ресетованог и бесполног човечанства, које ратује са биологијом и одриче се породице. Неки од нас су одавно и отровани том борбом. Владанов однос са ћерком, мада он на почетку приче и не зна, нити то примећује, обележен је овим отровом. Његова кћи никад се није сматрала дететом, и ту је драмско језгро њеног сукоба и са оцем и са целим светом. Она сматра да је потпуно способна колико и њен отац, за разлику од свог брата, она је и много спремнија и много одлучнија да ту своју способност и докаже.

Већ сте адаптирали роман Добрице Ћосића "Корени", а овом писцу сте се вратили како би у ТВ серију преточили "Време смрти". У оба дела се кроз сагу о Катићима преламају кључне историјске околности прошлих векова. На које сегменте приче сте обратили пажњу?

- У широком прозном ткању "Корена" и "Времена смрти" требало је наћи или, можда тачније, изабрати драмско тежиште. У мојој адаптацији "Корена" то је, на пример, био драмски однос Ђорђе-Симка-Никола. У мојој адаптацији "Времена смрти" је друга половина овог великог романа, док је прву адаптирала моја некадашња студенткиња, а сада драга колегиница, Сања Савић Милосављевић. Изабрао сам за драмски фокус однос поручника Радића и Олге Катић. Та веза је у роману остала некако ускраћена, спутана, заустављена пре него што је досегла свој врхунац, и разумем да је Ћосић као романописац донекле желео да заштити и поштеди лик Олге. Ја сам овој вези у адаптацији дао више простора и слободе, пре краја који је неизбежно трагичан и дубоко потресан.

Рат, војска, епопеја и историја, само су кулисе за животне приче које су тихе, које долазе дубоко из човека и које је лако пречути, ако је около галама. Којим ликовима сте дали прилику да се чује и њихов "глас"?

- Ћосићево дело отвара простор и за многе ликове са историјске "периферије", оне чија имена историја није запамтила, али су је у ствари они и правили. Има ту и медицинских сестара из Ваљевске болнице, и ађутаната и шофера, али и удовица војника, које су тражиле начин да раскину са старим и започну нови живот. У том смислу, "Време смрти" је покушај да се исприча епопеја и о ликовима чији су се гласови у историји чули, али и оних који су били "топовско месо" историјске драме...

Како сте осликали ликове, попут Живојина Мишића, Николе Пашића, Војводе Путника, Надежде Петровић, регента Александра и других, који су стварне историјске личности? Неке од њих смо већ видели на великом платну или малим екранима, али су их тумачили други глумци. Да ли вас је то оптерећивало?

- Сви су ти ликови у Ћосићевом роману приказани снажно, убедљиво, животно... Задатак је, дакле, био да се у адаптацији ниједан од тих квалитета не изгуби, упркос томе што њихова прича у телевизијској адаптацији мора да буде кондензована. Мислим да смо и колегиница Сања Савић Милосављевић и ја у томе успели. Ако се не варам, лик Живојина Мишића требало би да тумачи Жарко Лаушевић и искрено сам убеђен да ће то бити анталогијски портрет. Лик Живојина Мишића заслужује серију само за себе, али верујем да ће Жарко успети да у оном драмском простору, који Мишић има у "Времену смрти", дочара сву величину тог јединственог човека.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације